Казивања о појединим прецима из братства Вукићевић
У братству је постојало више казивања из његове бурне прошлости као и о истакнутим појединцима који су били познати не само у племену него и шире. На жалост, много тога остало је незабиљежено, па је временом изчезло из памћења – заувијек!
Овдје су, према сјећању, забиљежени само неки догађаји о појединим прецима које су ми у разним приликама пренијели Миња Перков, Михаило Мињин, Душан Пеков и Војислав-Војо Максимов – сви Вукићевићи, као и Милан Маговчевић, па је могуће да су испуш-тене неке појединости које се сигурно памте у братству (или постоје нешто друкчије интерпретације о истом догађају). С друге стране, о држању појединаца (посебно у току НОР-а) изнијели су своја сјећања или су објавили написе: Душан Ивановић, Андрија Копривица, Владо Вујовић, Велизар Перуновић и књижевник Душан Костић.
Погибија Лака Вукићева
Једног љетњег дана чувао је Лако стадо оваца и коза на врху планине Купић. Када се стадо напасло, а сунце почело да пригријава, он га је потјерао да пландује у једну оближњу алугу обраслу буковом шумом. Да би што боље осматрао своје стадо Лако је одабрао на по-годном мјесту једну плочу. Но, како му се убрзо приспавало, скинуо је са рамена струку (од кострети), простро је на плочу. легао и заспао. Одједанпут га је пробудио звекет чактара са овнова и комешање ова-ца и коза. Још бунован, мало се придигао да утврди шта се десило, када у близини, као кроз маглу, спази два непозната човјека који су се с колчевима устремили према њему. Није се био ни прибрао да схвати о чему се ради, они су већ скочили на њега у намјери да му са уривком (вунено уже) вежу руке на леђа. Лако, који је био веома крупан и сна-жан човјек, у магновењу је муњевитим замахом руку одгурнуо обојицу од себе тако да је један од њих пао на земљу. Када се мало подигао у намјери да обори и другог, онај што је био пао устао је и скочио му на леђа. Одмах му је пребацио уривак око врата стежући га све јаче. Тада су оба нападача почели да му вежу руке, али се Лако снажно одупирао. Пошто га је стезање око врата гушило, његов отпор је све више попуштао. Чим су га потпуно савладали и свезали му руке, један од нападача брзо је почео да истјерује овце и козе из алуге на стазу, док га је други држао везаног, да би потом, сви заједно пошли у правцу чевског краја.
Лако се кретао у колони између нападача који су чврсто држа-ли крајеве уривка којим је био свезан. Кад су се мало одмакли од мјес-та догађаја, упитао их је шта намјеравају да учине са њим и стоком. Одговорили су да ће овце и козе да заплијене, а њега да убију. Видјев-ши да му спаса нема, мало се замислио, а потом се нагло окренуо према оном који је био иза њега и жестоко га ударио ногом у доњи дио трбуха, тако да је овај мртав пао на земљу. Нападач који је био испред Лака, чим је видио шта се десило, извадио је велики нож који је држао за појасом и замахнуо њим према везаном Лаку. Лако је вјештим покретом тијела избјегао ту намјеру нападача и истовремено га ударио ногом у бедро. Нападач је за моменат пао и не испуштајући крај уривка из руке, брзо се подигао и поново ножем насрнуо на Лака и при том успио је да му га зарије у груди. Лако се затетурао и мртав се стропоштао на земљу. Нападач је тада пришао мртвоме Лаку и задао му ножем више удараца по читавом тијелу и тако га измасак-рирао! Након тога убрзано је наставио да гони стоку.
Нешто касније, када су тим путем наишли други чобани из Церова, препознали су искасапљеног Лака и одмах јавили Вукиће-вићима. Они су убрзо стигли и прихватили се посла. Једни су – пошто су направили носила – мртвога Лака однијели у село, а други су иско-пали раку и у њој сахранили нападача којега је Лако био усмртио, док је неколико њих без застоја журно пошло трагом стоке, у потрагу за другим нападачем-убицом.
Одмах су утврдили да их пут води у правцу чевског краја, тако да су успјели да стоку са убицом готово сустигну на граници између пјешивачког и чевског краја, близу Церове Локве. Међутим, убица их је примијетио прије него су стигли до њега. Хитро је напустио стоку и умакао кроз камењар и шумарак. Вукићевићи су убрзо дошли до стоке и одмах припуцали претражујући терен којим се по њиховој оцјени убица могао кретати, али на несрећу, од њега није било ни трага! Кад су установили да је свако даље трагање узалудно поново су се саку-пили код стоке коју су потом вратили у Церово, жалосни што им је убица умакао и тиме избјегао заслужену казну.
Касније се сазнало како се одиграо овај случај са Лаком, јер се о њему широко препричавало у чевском крају. А посебно подвиг што је Лако, иако везаних руку, успио да усмрти једног нападача.
Барјактар "Кера"
Припадници братства Вукићевић били су стално на опрези, јер су из сусједних племена посебно из чевског краја вршени чести упади у пјешивачка села прије свега ради заплене стоке.
Једном приликом када су примијетили да се једна повећа нао-ружана група, низ оближњу страну, приближава заселку Вукићевићи схватили су њихову намјеру. Брзо су се сакупили и забарикадирали у једној повећој кући. Чим су нападачи стигли, одмах су опколили кућу, а на једном малом узвишењу изнад ње поставили свога барјактара који је почео да маше барјаком. Потом су из заклона отворили снажну ватру из пушака у намјери да продру у кућу. Али и Вукићевићи су били добро организовани тако што су им непрекидном пушчаном паљбом онемогућавали да се приближе до куће. Један од њих који је био поз-нат као добар стријелац, када је примијетио барјактара како и даље „побједоносно” маше са барјаком, узео га је на нишан и првим хицем успио да га погоди у уво и истовремено поломи дршку барјака. Овај догађај, неочекиван за нападаче, уздрмао је њихове редове, па су неки одмах почели да се повлаче.
Вукићевићи охрабрени створеном ситуацијом на „фронту”, изашли су из куће уз појачану паљбу тако да су нападачи, још више збуњени, били приморани на повлачење у правцу одакле су дошли. На овај напад на Вукићевиће огласили су се Бацковићи и Перуновићи из сусједне Дреновштице. Јер, чим су чули пуцњеве прискочили су им у помоћ. Затим су сви заједно припуцали на нападаче који су одступали уз Пишине стране према Ораном Долу. Прича се да је тада било више погинулих нападача. И да су при повлачењу бацали са себе ствари (одјећу и др.) које су Пјешивци налазили дуго времена послије овог догађаја.
За барјактара који је остао без ува, кажу, да је био из племена Бјелице. Такође се прича да су га у његовом мјесту, због откинутог ува, прозвали – „Кера”. Касније су многи Пјешивци казивали да су га виђали на Цетињу, јер је био без ува лако уочљив.
Сусрет двојице храбрих
Богета Ђуков идући неким послом из Добруша у Дреновштицу сусрео је у Корита Дреновачка Риста Бацковића, званог Чалакапа, који је био чувен по својој телесној грађи и снази у читавом пјеши-вачком крају. Због тога су се многи њега и прибојавали. Кад су дошли један према другом, Ристо рече Богети:
– Склони ми се да прођем, Богета! Богета познат као стамен и „печених очију”, жустро је одговорио:
– Часнога ми крста, не склањам се ни педља Ристо, – хватајући се за држак дугачког ножа који му је био закачен за појасом, додаде – него, стопу ја, стопу ти, па да се разминемо!
– Склони ми се да прођем, Богета! Богета познат као стамен и „печених очију”, жустро је одговорио:
– Часнога ми крста, не склањам се ни педља Ристо, – хватајући се за држак дугачког ножа који му је био закачен за појасом, додаде – него, стопу ја, стопу ти, па да се разминемо!
Послије овога, обојица су, без ријечи, тако поступили и наста-вили пут својим правцима.
Богетина отмица Турчина
Често су Црногорци упадали у Никшићко поље ради плијењења стоке и другог од Турака.
Једнога дана ријеши Богета Ђуков да плијени стоку у Сливљу, па је са једне узвишице изнад поља осматрао ситуацију. Том прили-ком спази Турчина који на повећој ливади чува стадо оваца. Одмах одлучи да ступи у акцију. Полако се спустио низ страну, прешао ријеку Зету гдје је био плићак и неопажено му се приближио кроз шевар и густо растиње. Чекао је повољан моменат за напад. У тренутаку када је Турчин био окренут леђима, хитро је скочио на њега, оборио га на земљу и послије краћег рвања, успио да му свеже руке уривком који је стално носио са собом. Пошто је утврдио да сaм, ипак, не може да тјера стоку и води свезаног Турчина, ријеши да остави овце а да одведе са собом Турчина у намјери да за њега тражи откуп.
Када је Турчина довео својој кући у Добруш, затворио га је у избу држећи га под сталном присмотром. Користио га је и при изво-ђењу појединих пољских радова.
Једне недјеље, пред полазак у Богетиће (гдје су се празником окупљали племеници Пјешиваца) Богета је са једним повећим колцем добро подупро врата избе у којој је држао Турчина. Након тога скренуо је пажњу својој жени Мари да му ни под каквим изговором не отвара врата од избе. Турчин је, послије извјесног времена (схвативши да је Богета негдје пошао чим је тако чврсто затворио врата од избе) почео да јечи на сав глас. На Марино питање зашто јечи, он је молио да га пусти „ради себе” (због физиолошке потребе), кунећи се да неће побјећи, већ да ће се поново вратити у избу. Она га је енергично одби-јала, говорећи му да не помажу лажи што јечи и пренемаже се. Међу-тим, Турчин је био упоран, није престајао са све већом вриском. То је Мару, ипак, поколебало, па је пришла вратима избе и мало их одшкри-нула да се увјери да ли говори истину. У том моменту Турчин је снажно отворио врата, одгурнуо Мару у страну и муњевито појурио поред ње. Затим је, не обазирући се на њено запомагање, побјегао уз Добршку Страну заклоњен ситногорицом и шумом. Тек тада је Мара схватила шта јој је Богета рекао и шта је својом „лудом главом”, учинила, али све је било касно!
Богета, када се вратио кући, био је запрепашћен и бијесан што је жена, и поред његове опомене, олако насјела Турчиновом лукав-ству. Жалећи што му је труд око отмице јефтино пропао, а намјера да добије откуп „изјаловила”, на крају је тихо, за себе, рекао:
– Е, Богета, би што би, али убудуће уздај се у се’, а не у женину плитку памет, друге нема! А Турака ће бити још, у то се посигурно надам, само нек’ је Богети глава на рамену!
– Е, Богета, би што би, али убудуће уздај се у се’, а не у женину плитку памет, друге нема! А Турака ће бити још, у то се посигурно надам, само нек’ је Богети глава на рамену!
Отмица одсјечене главе
Поједини Црногорци који су (из разних разлога) намјеравали да побјегну код Турака у Никшић, да би добили уточиште, морали су да им као знак вјерности, донесу одсјечену главу црногорску. Такав дога-ђај десио се и у Добрушу када је непознати убица покушао да кроз засједу групе Вукићевића пронесе главу једног њиховог братственика (свакако да са њом ускочи у Никшић). А то је било овако:
Никола-Никша Лака Стојанова чувао је стоку са својим млађим братом Стојаном изнад Добруша, негдје око Бобије. Пошто је било магловито, а падала је и јака киша, браћа су, да би им стока била на окупу, донијели са једног оближњег лишњака више нарамака грана од сасушеног лишћа јасена, зановијети и граба и положили их на неко-лико мјеста око њих. Онда су сјели на један повећи камен и посмат-рали како стока мирно брсти то лишће. Но, прије тога, да би се зашти-тили од кише која није престајала да пада, направили су од старих врећа капуљаче (које су за ту сврху и носили) и ставили их на главу. Међутим, док су они тако сједели, неопажено им је иза леђа пришао непознати човјек и снажним замахом дугачкога ножа (или можда мача), одсјекао Никши главу.
Стојан шокиран овим изненадним крвавим догађајем, муњевито је одскочио са свог мјеста и пошто се заклонио иза једне стијене, почео ја да гађа камењем убицу који је стављао одсјечену Никшину главу у торбу. Убица, видјевши да је Стојан без оружја, појурио је за њим. Али, како је Стојан био вичан терену, уз помоћ гус-тог дрвећа успио је да избјегне сигурну смрт и сиђе до Добрушких кућа. Тамо је о овом злочину обавијестио све Вукићевиће који су се затекли у кућама. Они су се хитро окупили на договор шта да раде и како да ухвате убицу који се крио у оближњој страни.
За то вријеме и убица је, спуштајући се полако између дрвећа, осматрао шта се дешава у Добрушу, јер магле у нижим дјеловима није било. Зато је пошао на другу страну од оне гдје су се Вукићевићи били окупили. Потом је пришао једној кући испод Добрушке пећине, па када је установио да у њој нема мушкараца, ушао је унутра. Онда је од же-на затражио – уз пријетњу да ће их убити – да му спреме један хљеб. Након тога, изашао је напоље и изнад куће пронашао погодно мјесто за заклон гдје је остао док се хљеб припремао. Када је хљеб био испе-чен, ушао је у кућу и узео га, ставио у торбу и брзим корацима нестао иза ограда.
Вукићевићи су се у међувремену договорили око мјеста гдје треба убици да поставе засједу, које је било, по њиховој оцјени, једино могуће куда би он могао да прође. Одмах су сви пошли на мјесто засједе, сем једног који је требало да им се прикључи касније. Овом засједом руководио је Богета Ђуков који је био томе вичан. Свима је дао задатке како да поступе када убица наиђе, уз напомену да нико не предузима ништа док он не опали метак.
Убрзо послије постављања засједе један од братственика чим је чуо бат корака који му се приближавао, мислећи да то долази онај братственик који се био задржао због неког посла, повикао је његово име (јер се од грања није могло видјети ко иде). Међутим, преварио се, јер је то био убица којем је било јасно о чему се ради. Брзо се окренуо и почео да бјежи. Али, на његову несрећу, није могао да умакне Боге-тином бистром оку. Поготову што је Богета био на таквом мјесту ода-кле је могао добро да контролише терен. Тако, чим је убица почео да бјежи, Богета је у истом трену опалио хитац погодивши га у раме пре-ко кога је била објешена торба са Никшином главом. При томе је пре-сјекао и гајтан од торбе која је пала на земљу. Убица, иако рањен, саг-нуо се да подигне торбу, али је Богета поново нанишанио и погодио га у руку којом је био дохватио торбу. Пошто му је торба испала из руке, нагло је скочио у страну заклонивши се иза овећег камена, да би по-том успио да умакне кроз густо дрвеће. Вукићевићи су одмах појурили за њим, али га нијесу могли пронаћи – нестао је као да је у земљу пропао!
Кад су се Вукићевићи вратили на мјесто гдје је убици остала торба, нашли су у њој Никшину главу и онај тек испечени хљеб. У том часу обузело их је двоструко осјећање. С једне стране, били су веома огорчени на свог братственика који је својим несмотреним оглаша-вањем онемогућио да се убица ухвати како је било планирано. С друге стране, ипак их је смирила чињеница што су успјели да спријече да се „крвници” иживљавају над Никшином одсјеченом главом и што ће моћи да га сахране како приличи.
Овај догађај рањавања убице, а тиме и онемогућавање да одсјечену главу Вукићевића однесе у Никшић, брзо се прочуо. То је, нема сумње, утицало да се више нико није усуђивао да у овом мјесту понови овакав или сличан злочин.
Господарев поклон
У борби Црногораца за ослобођење Никшића (1877.г.), у Пје-шивачком батаљону учествовала су и два сина Богете Ђукова – Крсто и Павле. Но, иако је Богета тада био у дубокој старости није хтио да пропусти, као што је и приличило старим ратницима, да и он не учест-вује (према својим могућностима) у тој борби
Идући лаганим корацима у правцу положаја црногорске војске, негдје на његовим прилазима, сусрео је Господара (књаза Николу) са пратњом. Господар, чим је спазио тако старог човјека под оружјем, а знатижељан да установи ко је и одакле је, зауставио га је и упитао како се зове, из ког је мјеста, зашто у тим годинама иде у борбу и како је дошао до оружја. Богета мало застаде да смисли како да одговори Господару (а нарочито на питање о набавци оружја, јер је био љут што је о свом трошку морао доћи до оружја), па правећи се као да не зна да разговара са Господарем рече:
– Ја сам Богета Ђуков Вукићевић из Пјешиваца, а кренуо сам да помогнем, колико је то у мојој моћи, а уз своја два сина који се налазе на положајима – да се ослободи Никшић од Турака. А што се тиче ове пушке, до ње сам доша’, богме, тешко! Био сам принуђен да продам нешто брава пошто ми је наусјеченије није купио Господар!
– Ја сам Богета Ђуков Вукићевић из Пјешиваца, а кренуо сам да помогнем, колико је то у мојој моћи, а уз своја два сина који се налазе на положајима – да се ослободи Никшић од Турака. А што се тиче ове пушке, до ње сам доша’, богме, тешко! Био сам принуђен да продам нешто брава пошто ми је наусјеченије није купио Господар!
На ове његове ријечи неко из пратње брзо се приближи Богети и нижим гласом му рече:
– Зар не видиш, јадан био, да разговараш са Господарем?
– Зар не видиш, јадан био, да разговараш са Господарем?
Богета се мирно окрену Господару и, извињавајући му се што га није „препознао”, додаде:
– Стар сам и обневидио, а ово о оружју, зар нијесам река’ исти-ну да ме доста коштало?
– Стар сам и обневидио, а ово о оружју, зар нијесам река’ исти-ну да ме доста коштало?
Господар који је са смијешком пратио упадицу из пратње, као и Богетино реаговање, само је махнуо руком, јер га је, свакако, дирнула његова спремност да, поред своја два сина, у дубокој старости учест-вује у ослобођењу града. На растанку, Господар ријешен да се због свега овога поново са њим сретне, рекао је:
– Богета, надам се да ћемо се свакако видјети у ослобођеном Никшићу и наставити започети разговор.
– Акобогдâ, Господару, одговори Богета и настави пут.
– Богета, надам се да ћемо се свакако видјети у ослобођеном Никшићу и наставити започети разговор.
– Акобогдâ, Господару, одговори Богета и настави пут.
Одмах по ослобођењу Никшића, Господар није пропустио да се интересује за Богету, као и за судбину његових синова. Након добијених обавјештења, затражио је да се Богета позове да дође код њега.
Чим се Господар сусрео са Богетом, узбуђеним гласом је рекао:
– Богета, теби погибоше оба сина!
– Погибоше Господару, одговори Богета.
– Богета, теби погибоше оба сина!
– Погибоше Господару, одговори Богета.
Пошто му је изразио саучешће, упитао га је:
– Је ли ти остала још која мушка глава?
– Јес’ Господару, један унук, узврати Богета.
– Богу хвала! додаде Господар, па настави:
– Е, Богета, позвао сам те због твојих личних заслуга, као и жртава које си дао за ослобођење града. Зато сам ријешио да ти пок-лоним најбоље млине у овом мјесту, па ми кажи које би највише волио.
– Је ли ти остала још која мушка глава?
– Јес’ Господару, један унук, узврати Богета.
– Богу хвала! додаде Господар, па настави:
– Е, Богета, позвао сам те због твојих личних заслуга, као и жртава које си дао за ослобођење града. Зато сам ријешио да ти пок-лоним најбоље млине у овом мјесту, па ми кажи које би највише волио.
На ове Господареве ријечи, један од присутних из пратње, одмах му приђе саопштавајући да је већ другоме обећао млине на Бистрици, као и да су остали недодијељени само млини у Студенцима.
Након овога, Господар мало застаде, па рече:
– Онда Богета, кад је тако, нека су ти сретни млини у Студен-цима, пружајући му при томе руку.
– Хвала ти Господару на изражену час’ и неочекивани дар, узбуђеним гласом узврати Богета и додаде:
– А баш сам ове млине највише и волио!
– Онда Богета, кад је тако, нека су ти сретни млини у Студен-цима, пружајући му при томе руку.
– Хвала ти Господару на изражену час’ и неочекивани дар, узбуђеним гласом узврати Богета и додаде:
– А баш сам ове млине највише и волио!
Господар га је потом потапшао по рамену желећи му пуно здравља.
Богета је још једном захвалио Господару на указаној пажњи, а затим упита:
– Господару, могу ли добити два слова на ’артију о овом пок-лону?
– Господарева се не пориче, па ти не треба писмена потврда, узврати Господар.
– Молим те Господару, злу не требало, напиши нешто да се зна да сам добио млине, јер ће људи мислити да их лажем кад будем говорио о овом твојем обећању.
– Господару, могу ли добити два слова на ’артију о овом пок-лону?
– Господарева се не пориче, па ти не треба писмена потврда, узврати Господар.
– Молим те Господару, злу не требало, напиши нешто да се зна да сам добио млине, јер ће људи мислити да их лажем кад будем говорио о овом твојем обећању.
Господар, видјевши да Богета не попушта у својој молби, а да би га задовољио, даде му цедуљицу са својим потписом. Након овога, Богета се задовољан опрости од Господара.
У то вријеме Господар је иначе правио детаљне планове како треба да се спроведе диоба и предаја земљишта и остале имовине која је узета од Турака (у Никшићу и околним мјестима) – заслужним ратницима, као и члановима династије Петровић. Када је све било за-вршено, при додјели млина у Студенцима, Богета је био изостављен!
Богета видјевши да од Господаревог поклона нема ништа, спреми се да пође код њега и расчисти ствар.
Када га је Господар примио и упитао за здравље, Богета се захвали на дочеку, а онда о разлогу свога доласка рече:
– Господару, ти ми обећа млине у Студенца, па сад ни абер?
– Јес’ Богета, али при подјели, ето испаде друкчије, па је сада тешко да их одузимам, очигледно збуњен и као да се извињава, одго-вори Господар.
– Како испаде друкчије? А, ти ми онда рече да се Господарева не пориче! узврати Богета незадовољан Господаревим одговором. Затим из џепа извади цедуљицу са његовим потписом и показа му је.
– Господару, ти ми обећа млине у Студенца, па сад ни абер?
– Јес’ Богета, али при подјели, ето испаде друкчије, па је сада тешко да их одузимам, очигледно збуњен и као да се извињава, одго-вори Господар.
– Како испаде друкчије? А, ти ми онда рече да се Господарева не пориче! узврати Богета незадовољан Господаревим одговором. Затим из џепа извади цедуљицу са његовим потписом и показа му је.
Господар који је вјероватно био заборавио да му је дао такву потврду, јер чим ју је видио изненађен брзо устаде, протрља се по челу и послије неколико тренутака рече Богети да се овај „неспора-зум” мора свакао ријешити. Онда се мало нагну размишљајући како да се извуче из незгоде у коју је сам себе довео, а да се исто тако пред Богетом покаже да је досљедан својој датој ријечи. Након краће паузе, подиже главу и обрати се Богети ријечима:
– Ево мојег рјешења, Богета. Узми млине у Студенцима, али једно витло од њих нека задржи Шуто Рогановић!
– Ево мојег рјешења, Богета. Узми млине у Студенцима, али једно витло од њих нека задржи Шуто Рогановић!
Богета, мада незадовољан због оваквог Господаревог „пропус-та”, примио је ову нову његову одлуку. На крају је замолио Господара да на додијељене млине тапија гласи на његовог унука Пека „пошто сам ја од данас до сјутра”. Господар је климањем главом без ријечи прихватио ову Богетину молбу, па је тако касније и поступљено.
Прича о "о унчи и по" памети
Постоји предање о томе „какви су некад били Вукићевићи” (већ цитирано према П. Шобајићу), а наиме, да се „и сад прича” да је „у свим Пјешивцима једна памет, а код Вукићевића двије”. Међутим, ни-гдје није записано када је и којом приликом настало такво предање (бар колико је до сада познато). Али, с тим у вези, препричава се један други догађај, за којег се каже да је аутентичан. Та прича је сљедећа:
Закључила два Бјелопавлића уговор са становницима села Це-рово у Пјешивцима о коришћењу планине за Купићем (Церова Локва). Тим уговором тачно је утврђен дан када ови Бјелопавлићи могу да издижу са породицама и стоком у ову планину. А тај дан био је – Петровдан (неки кажу Ђурђевдан, што је мало вјероватно). Међутим, временом, они су почели да крше тај утврђени рок, па су издизали у планину уочи уговореног дана. Како становницима Церова није било право што се уговор крши, обратили су се своме кмету Раду Живковом Вукићевићу да предузме одговарајуће мјере. Због тог прекршаја угово-ра, Раде је морао да казни оба Бјелопавлића. Али, пошто су сматрали да су неправедно кажњени, упутили су жалбу Господару.
На основу те жалбе, заказано је суђење на Цетињу на коме је присуствовао и Господар. У току расправе Господар је, износећи миш-љење о читавом спору, рекао да сматра да ти Бјелопавлићи нијесу направили такав прекршај да би требало да буду кажњени. „Јер, нас-тавио је он, свеједно је да ли су издизали у планину уочи или на утврђени дан.”
Раде Живков који је као кмет заступао становнике Церова, након Господаревог излагања, на тренутак се замислио, а потом се обратио ријечима:
– Господару, могу ли те нешто упитати?
– Можеш Раде, реци слободно, одговори Господар.
– Господару, да ли се ускршња фарбана јаја једу уочи Ускрса или на Ускрс?
– Господару, могу ли те нешто упитати?
– Можеш Раде, реци слободно, одговори Господар.
– Господару, да ли се ускршња фарбана јаја једу уочи Ускрса или на Ускрс?
Господар, затечен оваквим питањем, одсјечно рече:
– Сигурно да се фарбана јаја једу на Ускрс, Раде!
– Па, онда, Господару, да ли се може рећи да је свеједно што су ови Бјелопавлићи издизали у планину дан раније него што је уговором утврђено? – упита Раде.
– Сигурно да се фарбана јаја једу на Ускрс, Раде!
– Па, онда, Господару, да ли се може рећи да је свеједно што су ови Бјелопавлићи издизали у планину дан раније него што је уговором утврђено? – упита Раде.
Господар се на ове ријечи кисјело осмјехну, заврте главом, а затим констатова:
– Код свих Пјешиваца је „унча” памети, а код вас Вукићевића „унча и по”!
– Код свих Пјешиваца је „унча” памети, а код вас Вукићевића „унча и по”!
Послије овога, било је јасно да су ови Бјелопавлићи изгубили спор, па је тиме и суђење било завршено.
Радова капа
Сишао једног дана Раде Живков на Цетиње да нешто пазари. Но, како је Господар био наредио да Црногорци у међусобним сусре-тима један другом скидају капе у знак поздрава, Раде је на улазу у град ставио капу под џамадан и тако гологлав наставио да иде улицом. Када јe наишао поред Двора, Господар се задесио на балкону и пошто га спази, гласно повика:
– Који си ти што идеш без капе? – али, када се Раде окрену, додаде:
– О, Раде Живков, јеси ли то ти?
– Јесам, Господару, одговори Раде и приближи се балкону.
– А зашто си без капе?
– Нагнала ме невоља, Господару! Продао сам брава да купим капу, па ако бих је скидао свакоме кога сретнем у граду, убрзо бих је поцијепао, а немам пара да купим другу – одврати Раде.
– А колико си пара дао за капу, упита Господар.
– Три шестице, Господару, рече Раде.
– Који си ти што идеш без капе? – али, када се Раде окрену, додаде:
– О, Раде Живков, јеси ли то ти?
– Јесам, Господару, одговори Раде и приближи се балкону.
– А зашто си без капе?
– Нагнала ме невоља, Господару! Продао сам брава да купим капу, па ако бих је скидао свакоме кога сретнем у граду, убрзо бих је поцијепао, а немам пара да купим другу – одврати Раде.
– А колико си пара дао за капу, упита Господар.
– Три шестице, Господару, рече Раде.
Господар је затим позвао Рада да уђе у Двор, а онда му је рекао:
– Раде, ево ти паре да купиш другу капу и одмах је стави на главу.
– Раде, ево ти паре да купиш другу капу и одмах је стави на главу.
Раде се захвали Господару и обећа да ће поступити како је рекао.
Поучен овим искуством са Радом, Господар је издао нову на-редбу којом је било прописано да убудуће грађани скидају капу само у сусрету са члановима владајуће куће Петровића.
Сукоб Ника Живкова са Господарем
Нико Живков био је познат јунак у своме племену, а и шире. Иако у подмаклим годинама није пропуштао ниједну прилику да не учествује у окршајима са Турцима. Тако је више пута рањаван. У ства-ри, имао је готово по читавом тијелу ожиљке од метака. Господар, знајући за ове његове подвиге, забранио му је да иде у борбу наво-дећи као разлог да му пријети опасност да буде рањен у – до тада једино неповријеђено мјесто – главу! Међутим, Нико га није послушао, већ је наставио са ратовањем и у првом већем окршају са Турцима био је рањен и то – гле чуда – баш у главу!
У вријеме док се Нико лијечио у цетињској болници, десило се да је тада Господар обилазио рањенике. Пролазећи поред Никове постеље био је веома изненађен кад га је угледао рањеног. Но, ипак честитао му је ране, да би затим повишеним гласом додао:
– Ти ме Нико нијеси послушао да не идеш у бој!
– Ти ме Нико нијеси послушао да не идеш у бој!
Нико дирнут овим пријекором Господара, одговорио је:
– Господару, нијесам хтио да останем са женама код куће док се остали Црногорци боре. Да нијесам са својим саборцима отишао у борбу, изгубио бих оно што је најсветије – образ.
– Господару, нијесам хтио да останем са женама код куће док се остали Црногорци боре. Да нијесам са својим саборцима отишао у борбу, изгубио бих оно што је најсветије – образ.
Послије ових ријечи, мада доста узрујан, придигао се уз јастук, очекујући да ће Господар ипак прихватити разлоге које је навео. Међу-тим, Господар се без ријечи брзо окренуо и наставио са обилазком осталих рањеника, чиме је испољио, не само своју непопустљивост, већ и личну повријеђеност што је Нико прекршио његову наредбу. А Нико остаде запањен оваквим Господаревим поступком.
* * *
Другом приликом, када је на позив Господара тражено да се пронађе један Турчин (чије име, на жалост, није утврђено) због злочи-на које је починио над недужним народом – одазвао се Нико.
При одласку у потрагу за овим зликовцем присутнима је рекао:
– Док га не пронађем, жив се не враћам!
– Док га не пронађем, жив се не враћам!
Након дуже потраге, најзад је утврдио да се овај Турчин крије у једној пећини у Дуги никшићкој. Одмах је тамо пошао и пронашао пе-ћину. Са улаза у пећину позвао га је по имену (јер су се од раније поз-навали) да изађе и „подијеле мегдан”! Турчин који је препознао Ников глас одговорио је да прихвата изазов. Чим су се сусрели на уласку у пећину пуцали су из кубура један у другог и при томе се истовремено ранили. Не обраћајући пажњу на ране (које нијесу биле тешке), обојица су одбацили кубуре и потегли мачеве. Послије краћег укрш-тања мачева, учестали су наизмјенични покушаји да један другом задају смртоносни ударац. Нико је вјештим покретом тијела успијевао да избјегне такве Турчинове замахе. Али, ни Нико није остајао дужан у оштрим нападима које је Турчин такође одбијао. У једном моменту када је Турчин при снажном замаху мало сагнуо главу, Нико је искористио такав његов положај, па је хитрим ударцем оштрице мача одсјекао Турчинову главу.
Када је касније Нико дошао на Цетиње и обавијестио Госпо-дара да је погубио Турчина за којим је била издата потрага, Господар му се обратио ријечима:
– А зашто ми, побогу, не доведе Турчина жива, Нико?
– А зашто ми, побогу, не доведе Турчина жива, Нико?
Нико, изненађен овим Господаревим питањем, јер је очекивао да ће бити похваљен за ово дјело, одговорио је:
– Господару, није Турчин (чије је име поменуо) био женетина која се предаје, него „печени јунак”, спреман на све! У то сам се лично увјерио. У љутом двобоју храбро се борио да ми скине главу, али ето фала богу, ја успјех да откинем његову!
– Господару, није Турчин (чије је име поменуо) био женетина која се предаје, него „печени јунак”, спреман на све! У то сам се лично увјерио. У љутом двобоју храбро се борио да ми скине главу, али ето фала богу, ја успјех да откинем његову!
Но, и поред овог објашњења, Господар је и даље тврдио да је очекивао да ће га довести жива. Нико револтиран рече:
– Пошто видим, Господару, да ти није право како сам морао да поступим, онда пошаљи други пут неког који је у стању да оваквог Турчина доведе жива. Ја то нијесам могао учинити.
– Пошто видим, Господару, да ти није право како сам морао да поступим, онда пошаљи други пут неког који је у стању да оваквог Турчина доведе жива. Ја то нијесам могао учинити.
Након овога, Господар је прекинуо сваки даљи разговор, зак-ључујући:
– Нико, од мене не очекуј више ништа!
– Је ли тако, Господару? изнервиран оваквим обртом, упитао је Нико.
– Јесте Нико, баш тако! хладно одговори Господар.
– Е, онда Господару, рећи ћу и ја своју. Од данас више нећемо заједно. Пошто си ме овако примио, одлучио сам да напустим твоју државу.
– Нико, од мене не очекуј више ништа!
– Је ли тако, Господару? изнервиран оваквим обртом, упитао је Нико.
– Јесте Нико, баш тако! хладно одговори Господар.
– Е, онда Господару, рећи ћу и ја своју. Од данас више нећемо заједно. Пошто си ме овако примио, одлучио сам да напустим твоју државу.
Након ових ријечи окренуо се и отишао дубоко незадовољан и потресен овим последњим сусретом са Господарем.
И заиста, Нико је остао при ријечи. Напустио је Црну Гору и одселио се у Србију, у Топлицу, али је прије тога кратко вријеме био у Бугарској.
"Ников гроб"
Када је Нико Живков напустио Црну Гору послије раскида са Господарем стално се настанио у Koњарнику, у Топлици.
У току Првог свјетског рата, као патриота и стари ратник, није дозволио да се препусти на милост и немилост Бугара који су у нападу на Србију били дошли близу његовог мјеста. Знајући за злочине које су тада починили над старим и изнемоглим људима, те женама и ма-лом дјецом, Нико је ријешио да им се жив не преда у руке, већ да се колико – толико откупи за свој живот и, истовремено, освети невине жртве покошене на бојишту. Стога је у близини свога села, тј. између Коњарника и Дубова, на Чокојном брду, подигао импровизовани зак-лон иза једног старог храста. Али, прије него се ту забарикадирао обу-као је ново црногорско одијело и на њему прикачио бројна одлико-вања која је добио за испољено јунаштво у ранијим ратовима, рекав-ши својим укућанима и гостима који су се затекли у његовој кући:
– Никада нијесам био роб па нећу ни овога пута!
– Никада нијесам био роб па нећу ни овога пута!
Онда је узео пушку и муницију (које је држао у склоништу) и пошао у новоизграђени заклон. У њему се смјестио и чекао наилазак Бугара, који су се већ били примакли селу.
Чим су се појавили на даљину пушкомета Нико је био при-праван за борбу. Одмах је отворио ватру. Бугари које је изненадио овај напад, а видјевши каква им опасност пријети послије првих жртава, почели су са свих страна да опкољавају заклон. Нико, свјестан да му се ближи крај, непрекидно је пуцао час на једну, а час на другу страну заклона, настојећи да што часније оконча свој живот – све док није испалио и послледњи метак.
Убрзо послије насталог тајца, Бугари су – оцјењујући да му је нестало муниције – извршили јуриш на заклон уз појачане плотуне из пушака. Кад су дошли до заклона, нашли су Ника изрешетаног ме-цима по читавом тијелу, од којих га је један погодио у чело. Тада су га изнијели из заклона, положили на земљу, а поред главе поболи су цијев од његове пушке. Послије тога, покупили су своје мртве и рањене војнике и отишли.
Нико је касније на том мјесту сахрањен, уз почасти становника овог краја. У знак захвалности на јуначки подвиг овог старог ратника и патриоте, народ је мјесто гдје је сахрањен назвао „Ников гроб”. То име задржано је до данашњих дана.
Испуњење завјета
Миња Перков је од малих ногу био задојен патриотизмом и неугасивом жељом да освети свога оца – који је погинуо у борби са Турцима када је он имао пола године – са нестрпљењем је очекивао дан да учествује у борби. Али то нестрпљење је све више долазило до изражаја када је као дјечак слушао приче о догађајима из борби у којима су учествовали његови рођаци и племеници. Занесен тиме као шеснаестогодишњак побјегао од куће свога дједе Живка Ђукова (који се старао о њему, јер му се мајка убрзо послије погибије оца пре-удала) да би учествовао у борби против Турака на Вучјем Долу. Међутим, права прилика да оствари свој сан и завјет, указала му се у првој борби Пјешивачког батаљона за вријеме Првог балканског рата (1912.г.). Стојећи у строју батаљона на мјесту Филип поље, угледао је на удаљености од око 400 метара турског официра на коњу. Одмах је у себи донио одлуку да подијели „мегдан” са њим, па је хитро без ријечи иступио из строја своје чете и потрчао према том официру, на запрепашћење својих сабораца. На њихове повике није се обазирао, већ је све брже трчао у правцу свога непријатеља. Када је то при-мијетио турски официр и он се устремио према Мињи. Тада је између њих настао несвакидашњи, својеврстан двобој, који се одигравао из-међу двије борбене линије!
Обојица су отворили ватру из пушака у чему је Миња био пре-цизнији тако да је турски официр пао рањен са коња. Када му се Миња приближио, он се мало придигао са упереним револвером, али га је Миња предухитрио ударивши га пушком по руци. Пошто му је револвер испао из руке, Миња га је хитро узео, а затим је настало међусобно рвање. Ово рвање је дуже потрајало, јер се Турчин снажно одупирао. Ипак, на крају је Миња успио да га докрајчи хицем из њего-вог револвера. Док је са официра скидао оружје и опрему, један сабо-рац из чете журно му се приближавао уз повик да ли му треба помоћ.
– Не, не треба, ја сам са овим свршио, но ето ти тамо Турака, па их хватај и убијај, узврати Миња.
Тај Мињин подвиг који су нијемо и са великом стрепњом посматрали борци Пјешивачког батаљона, на завршетку двобоја, поздравили су уз гласни поклич: Аферим ти Миња Перков! Аферим Вукићевићу!
У том моменту Миња је стајао непомично не могавши да изго-вори ни једну ријеч од радости што га је војничка срећа послужила да испуни дати завјет – да освети погинулог оца! Нема сумње, био је обу-зет и надом да ће и убудуће тако проћи сваки туђинац који долази у његову земљу да убија црногорске очеве, браћу и синове, само због тога што бране своја вјековна огњишта и крвљу стечену слободу. Затим је мирно пришао своме батаљону, ушао у строј чете и наставио даље борбе.
Новакова сабља
Новак Марков и његов брат Милован учествовали су заједно у борбама против Турака истичући се као храбри ратници. У тим окрша-јима Милован је био и теже рањен.
За вријеме Првог свјетског рата када је црногорска војска води-ла борбе против аустроугарске војске на подручју источне Босне, тако-ђе су Новак и Милован учествовали у тим борбама, у саставу Пјеши-вачког батаљона.
Једном приликом када је Новак био у претходници своје чете, угледао је аустријског официра како наступа испред строја своје једи-нице. У том моменту Новак је, без оклијевања, опалио метак из пушке и убио га! У насталом метежу, брзо је притрчао до њега скинуо оружје и сабљу са опасачем, а затим се безбједно повукао искористивши забуну у непријатељским редовима.
Када се борба завршила и Пјешивачки батаљон сакупио на јед-ном мјесту, сви саборци су му честитали на храбрости и сналажљи-вости. Међутим, поједини официри из батаљона, мислећи да њима припада сабља коју је носио аустријски официр, тражили су од Новака да им је преда. Али, Новак није мислио тако. Сматрао је да сво оружје припада ономе ко га је отео од непријатеља, па је одговорио ријечима:
– Ето, напријед има још доста Шваба и сабљи, па имате прилику да их отмете од њих, а ја ову не дам!
– Ето, напријед има још доста Шваба и сабљи, па имате прилику да их отмете од њих, а ја ову не дам!
Послије овог Новаковог реаговања, нико више није покушавао да му је узме. Ту сабљу Новак је чувао све до своје смрти. Али, пошто иза њега није остало мушких потомака, сабљу су преузели синови његовог брата Милована.
Држање Миње Перкова пред италијанским окупатором
За вријеме Другог свјетског рата када је Мусолинијева Италија окупирала Црну Гору, Миња Перков, стари ратник који је учествовао у свим ослободилачким ратовима које је Црна Гора водила од Вучјег Дола до 1918. године, није се могао помирити са таквим стањем. Иако је био прешао осамдесету годину живота, снажно се одупирао притис-ку италијанске солдатеске. О томе постоји неколико карактеристичних примјера.
* * *
Августа 1941. године када је један италијански официр са неко-лико војника дошао пред Мињину кућу у Церову, интересовао се за устанике међу којима су били и сви чланови његове породице. При томе га је преко преводиоца упитао:
– Стари, гдје су комунисти?
– Стари, гдје су комунисти?
Миња, коме је била јасна ова официрова намјера, без размиш-љања је одговорио:
– У Русију!
– У Русију!
Италијан се мало трже овим неочекиваним одговором од тако старог човека, па рече:
– А гдје су ти син, снаха и унуци?
– Тамо горе гдје и други устаници (показујући руком према планини Купић) а онда наставио:
– И да ви још једну речем: са њима их има доста, а у селу се прича да се број устаника сваким даном повећава.
– Може ли се до њих доћи камионом, забринуто упита официр.
– Не ни авионом, али ако вам баста, идите тамо па се борите са њима, прекрати Миња разговор.
– А гдје су ти син, снаха и унуци?
– Тамо горе гдје и други устаници (показујући руком према планини Купић) а онда наставио:
– И да ви још једну речем: са њима их има доста, а у селу се прича да се број устаника сваким даном повећава.
– Може ли се до њих доћи камионом, забринуто упита официр.
– Не ни авионом, али ако вам баста, идите тамо па се борите са њима, прекрати Миња разговор.
Када се официр окренуо војницима, Миња је у истом трену брзим корацима пошао иза куће уз главицу.
Овај разговор, који је Миња гласно водио, чуле су комшије из сусједних кућа, тако да се касније препричавао по Пјешивцима. Убрзо затим, Мињу су ноћу ухапсили Италијани дигавши га из постеље, а потом га интернирали у Клос у Албанији.
* * *
У логору у Клосу Миња је имао одважно држање по чему је био познат не само међу логорашима, него и код логорских власти.
Због тога је један италијански генерал који је оболазио логор, позвао Мињу да са њим лично разговара. Посебно што је био тако стар човјек и са непоколебљивим држањем. Одмах га је упитао да ли жели са њим отворено да разговара, а да због свог мишљења неће сносити последице. Миња се сагласио, али само о ономе „што зна” и под условом да „каже истину”. Генерал је са осмијехом климнуо гла-вом у знак сагласности са Мињиним захтјевом. Потом су прешли на разговор.
Као прво, генерал је питао Мињу шта мисли о италијанској војсци. Не устежући се, Миња је одговорио:
– Право да ви кажем, ваша војска је добра за жене и за пјесму, затим да краде кокошке и пали куће, а што се осталог тиче, не ваља ништа!
– А шта би урадио од нас ако би те запало? додаде генерал.
– Све би ве на један метак наврза’, одлучно рече Миња.
– Право да ви кажем, ваша војска је добра за жене и за пјесму, затим да краде кокошке и пали куће, а што се осталог тиче, не ваља ништа!
– А шта би урадио од нас ако би те запало? додаде генерал.
– Све би ве на један метак наврза’, одлучно рече Миња.
Генерал се на ове Мињине ријечи кисело осмјехнуо, јер ипак, није очекивао овакав одговор. Али, пошто је по свему судећи, цијенио као војник испољену одважност старог човјека, Црногорца, чију слобо-дарску традицију је сматрао да, ипак, треба да поштује (што сигурно не би да је био фашиста), а кога је позвао на разговор на дату ријеч, рекао је Мињи да због изјаве коју је дао неће сносити последице. При томе је додао да је он једини са којим је до тада разговарао а који му је рекао оно што стварно мисли. Пошто није постављао друга питања, на крају разговора потапшао је Мињу по рамену и послужио га цига-ретама.
Преводилац који је присуствовао овом разговору касније је при-чао присутним логорашима о овоме Мињином држању (према кази-вању логораша у Клосу Душана Ивановића).
Кад је један други генерал у пратњи нижих официра, у јесен 1941. године, при обиласку логора окупио све логораше и тражио од њих да изнесу своје примједбе на живот у Клосу, први се јавио Миња.1 Он је рекао:
– Овако се не поступа ни са стоком, а не са народом… Мало вам је што нас морите глађу, но нас држите голе и босе. Али запамтите због овога ће вам царство пропасти. Досад сам промијенио шест владара: краља Николу, Фрања Јосифа, Карла, Петра I, Александра, Петра II. Овај ваш Емануеле ми је седми. Али у Бога се надам да ћу и њега надживјети.
– Овако се не поступа ни са стоком, а не са народом… Мало вам је што нас морите глађу, но нас држите голе и босе. Али запамтите због овога ће вам царство пропасти. Досад сам промијенио шест владара: краља Николу, Фрања Јосифа, Карла, Петра I, Александра, Петра II. Овај ваш Емануеле ми је седми. Али у Бога се надам да ћу и њега надживјети.
* * *
Владо Вујовић, такође логораш у Клосу, описао је Мињино држање пред командантом логора у Клосу уочи његовог одвођења на ратни војни суд у Цетиње.
Приликом ислеђења Миња је, кроз хумор и иронију, испољио свој став непоколебљивог патриоте и смјелог човјека, не обазирући се на последице које га могу снаћи.
Када је командант упознао Мињу са садржајем оптужнице у којој је, између осталог, стајало да је он „јула 1941. године извршио атентат на побједоносне и славне снаге Талијанске империје” и пошто га је, затим, упитао да ли има шта да каже, Миња је замолио да му тумач понови главне тачке оптужбе (иако их је добро разумио) како наводно не би нешто „наопако чуо и пречуо”. Командант који је прозрео његов маневар, ипак је наредио да му се удовољи.
Након поновљеног упознавања са оптужницом, Миња је озаре-на лица и са подсмјехом рекао:
– Ма шта ми све не рече болан?… Ја сам, значи, буца и разбуца те ваше славне и побједоносне царске дивизије? Е, ако је тако – а јес, чим ви то велите – онда: Бог ве чуо! Фала ви и ђе чули и ђе не чули! Дај Боже да се – живи, и ви и ја – сретнемо иза овог рата пред Острошку кафану (кафана „Острог”) у Никшиће. Вала, за ову досад ни не снијевану час, платићу ви дупло пиће…Не дај Боже да сам ка мој несретњи брат Радосав минуо који дан прије.1 Бик умро, ни не знајући е сам така сила био. Сила од које стреца и пред којом се тресе ваша Велика Империја.
– Ма шта ми све не рече болан?… Ја сам, значи, буца и разбуца те ваше славне и побједоносне царске дивизије? Е, ако је тако – а јес, чим ви то велите – онда: Бог ве чуо! Фала ви и ђе чули и ђе не чули! Дај Боже да се – живи, и ви и ја – сретнемо иза овог рата пред Острошку кафану (кафана „Острог”) у Никшиће. Вала, за ову досад ни не снијевану час, платићу ви дупло пиће…Не дај Боже да сам ка мој несретњи брат Радосав минуо који дан прије.1 Бик умро, ни не знајући е сам така сила био. Сила од које стреца и пред којом се тресе ваша Велика Империја.
Командант, не могавши више да отрпи такав ироничан став, одмах је наредио групи карабињера која је стајала поред њега да му ставе лисице на руке и да га изведу из бараке.
При изласку, Миња се окренуо према дотадашњим „ком-шијама” и бацивши поглед на донедавни лежај двојице Вукићевића, рекао:
– Остајте здраво, људи! Остај ми у миру, уморени брате Радосаве!
– Остајте здраво, људи! Остај ми у миру, уморени брате Радосаве!
Када су спроводници почели да гурају овог старца да иде напоље, он се пркосно окренуо према команданту и повишеним гласом додао:
– Е, јесам, вала, мајоре! Јесам тука и утука све те ваше Мјешине, Торине и Фаћаторе (тј. италијанске дивизије: Месина, Таури-нензе и Каћаторе). Ја, безуби Миња, ућера сам ви стра у погане кости. Зар се још нијесте предали?! Зар? Ви, ниједна војско, која и пред ђутурумима шпорка гаће! Ама, платићете га, ја ви јемац, још грдније! Осветиће мене моји соколови – Радуле, Дука, Микаиле, Алекса, Ђедо, Митар … Уф, ђе љетос и ја не уграбик каку кубуру, да ве бар пешес средим. Да ме, одиста, имате рашта судит!
Максим Новичин о борби партизана
Максим Новичин био је учесник у ослободилачким ратовима 1912-1918 године истичући се храброшћу којом приликом је био и теже рањен у груди.
Окупацију Црне Горе од стране фашистичке Италије 1941. го-дине као патриота и стари ратник дочекао је у старости од преко осам-десет година. Поднио ју је веома тешко. Али када је избио Трина-естојулски устанак његовој радости није било краја. Био је одушевљен полетом пјешивачке омладине која се није мирила „да живи под ропством окупатора”, и што је тиме слиједила своје славне претке. Као стари ратник знао је да свака окупација има свој крај, па је безрезервно подржавао НОБ испољавајући чврсто увјерење да ће партизани на крају побједити, које је кроз шалу називао „патлиџани” што је са симпатијама препричавано.
Своју приврженост народноослободилачкој борби (НОБ-у) показао је и када је ријешио да се иако тежи болесник прикључи Пје-шивачком батаљону у вријеме када се заједно са осталим парти-занским јединицама Црне Горе повлачио под притиском италијанских снага и њихових сарадника – у правцу Босне крајем маја 1942. године. Међутим, у том одступању кроз врлетне крајеве сјеверне Црне Горе није могао да издржи напоре, поготову што га је болест све више обузимала. Стога су његови синови Марко и Војо, који су такође били у саставу овог батаљона, били приморани да га уз помоћ неколико бораца са терена Пјешиваца са великим напором на носилима пренесу до куће у Добрушу.
Интересантно је навести његов тадашњи сусрет и разговор у четничкој команди у Богетићима, гдје је дошао на њихов позив. О томе је Велизар Перуновић, првоборац НОР-а у својој књизи „Казивања из колоне” записао:
– Е, ево дошао Стаљин! А гдје су ти Руси? Камо ти патлиџани?
– Е, ево дошао Стаљин! А гдје су ти Руси? Камо ти патлиџани?
А он им прибрано, одважно:
– Нијесу стигли ни Стаљин ни Руси, но је дошао само стари и болесни Максим. Могу вам тврдо рећи да ће партизани стићи и да ће побиједити, а да ћете ви тада одговарати за издају и све ово што од нас радите. Они витезови што земљу крвљу залијевају, будите сигур-ни, знаће је ослободити и сачувати!?
– Нијесу стигли ни Стаљин ни Руси, но је дошао само стари и болесни Максим. Могу вам тврдо рећи да ће партизани стићи и да ће побиједити, а да ћете ви тада одговарати за издају и све ово што од нас радите. Они витезови што земљу крвљу залијевају, будите сигур-ни, знаће је ослободити и сачувати!?
На питање да ли остаје вјеран заклетви коју је био дао о побје-ди партизана „ако и један остане”, одговорио је:
– Биће како сам рекао.
– Биће како сам рекао.
Максим је убрзо послије тога умро не дочекавши слободу коју је жељенo очекивао.
О убиству њемачког шпијуна
Књижевник Душан Костић је у својем успутном запису „Текстил наш насушни” описао и „необичан подвиг” двојице партизана – Крста Вукићевића и Добривоја Ћеранића који су добили задатак да убију њемачког шпијуна и драгомана – Јегера, подофицира бивше Југословенске војске.
О овој акцији која је изведена у центру Лесковца, децембра 1941. године, навео је сљедеће:
– Срели су га ту, пред кафаном, био је у друштву Њемаца. Нијесу могли да одоле срцу, да се савладају и да сачекају бољу прилику – кад Јегер буде сам: сручили су одмах метке у њега, убили га на мјесту, али при томе рањен је и један од њих – други није хтио да бјежи, није хтио да остави рањеног друга, већ га је одвукао у бријач-ницу (сада кафану), и тамо се забарикадирали. Тукли су се пуна три сата, а сав се њемачки гарнизон о јаду био забавио. Тек пошто су им кров бензином запалили и бацили бомбе одозго – хероји су били савладани.
Покушавам да замислим Ћеранића и Вукићевића. Она три сата …
Да ли су проглашени народним херојима?
Хомер би о њима пјевао. Његош.
Д. Костић је такође навео да је на мјесту погибије ове двојице партизана постављена плоча као спомен на њихов јуначки подвиг.
У другом запису „Устаничка Топлица”, поново помиње Крста Вукићевића. Уз констатацију да Крсто „херојски гине бранећи се из бријачнице”, Костић се упитао: „Зар он није достојан свога дједе Ника Вукићевића који није могао да отрпи прву окупацију, већ је сам испред села сачекао непријатељску колону, побио неколико војника и – погинуо!”