Племе Пјешивци
Пјешивци – старији назив Пљешивци – у историјским документима први пут се помињу 1455. године (што не значи да ово племе није постојало и много раније). С обзиром на помањкање одређених историјских података из старије прошлости Пјешиваца, то ће се (о овом периоду њиховог развитка) изнијети општа сазнања из више верзија предања о којем су писали поједини истраживачи.
У овом племену се прича (као и у Бјелопавлићима) да су овдје некад живјели тзв. Шпањи (за које се сматра да су романизовани Илири, старосједиоци Балкана). Поред њих као стари становници још се наводе Грци и Римљани. Неки износе да су Римљани и Шпањи једно те исто, док их други одвајају једне од других. Иза Шпања су дошли тзв. Лужани (за које се каже да су били најстарији досељени Срби у Горњој Зети) који су Шпање постепено асимилирали. Лужане су у Пјешивцима затекли ускоци који су, како се процјењује, дошли „из раз-них страна” у XV вијеку. По предању, досељавали су се и из племена Груде (сада у саставу Албаније) чија је даља старина из старе Србије. Досељеници су временом скоро потпуно истисли Лужане и сада чине претежну већину становништва овог племена.
Полазећи од наведеног потребно је, прије свега, осврнути се на оно што су о садашњим становницима овог племена и њиховом поријеклу објавили поједини истраживачи, као и преносиоци предања. С тим у вези, као општи закључак треба истаћи да, поред неколико братстава за које се сматра да потичу од Лужана, има приличан број братстава која су се доселила из других (околних) крајева старе Црне Горе, Брда и старе Херцеговине о којима је П. Шобајић изнио податке. За већину братстава племена Пјешивци – међу којима су и Вукићевићи – каже се да су потомци заједничког претка Богдана Потолића који се доселио из Груде код Скадра.
П. Шобајић је, на основу казивања, забиљежио више података о траговима старих насеља и његовим становницима Шпањима и Лужанима прије доласка садашњих становника Пјешиваца.
Границе Пјешиваца – од почетка су саставни дио старе Црне Горе, а претходно Горње Зете – претрпјеле су кроз протекло вријеме одређене измјене, јер су им два јака и велика (по броју становника и територији) сусједна племена Бјелопавлићи и Озринићи (чевски крај, Чевљани) одузели нешто територије.
Међутим, и Пјешивци су, на другој страни, своје границе унеколико проширили.
Бјелопавлићи су крајем XVII и почетком XVIII вијека заузели јужни дио пјешивачке територије између брда Плата и ријеке Зете све до близу Загорачке Цркве (првобитна граница Пјешиваца према рани-јем племену Малоншићи – чију територију сада настањују Бјелопавли-ћи – ишла је од ријеке Зете код Шарене Плоче, код Орје Луке, до на врх планине Гарач). Тако су разорили Бритвиће и заузели Слап на Зети и мјеста на којима се налазе села Демировићи, Творило, Фрутак и Кујава. Након овога, јужна граница се спушта са врха Гарча падина-ма до испод Дола Пјешивачког, а затим преко Плата иде на Загорачку Цркву и јужно од села се спаја са ријеком Зетом.Границе Пјешиваца – од почетка су саставни дио старе Црне Горе, а претходно Горње Зете – претрпјеле су кроз протекло вријеме одређене измјене, јер су им два јака и велика (по броју становника и територији) сусједна племена Бјелопавлићи и Озринићи (чевски крај, Чевљани) одузели нешто територије.
По причању – у Пјешивцима и Бјелопавићима, како наводи П. Шобајић – Бјелопавлићи су на источној страни одузели Пјешивцима дио Вражегрмаца који им је припадао (стара граница је, кажу, ишла од Загорачке Цркве на Ком у Зацрњешу, па на Грчку Цркву у Пожару, а одатле у сред Пониквице). Од тада источна граница Пјешиваца иде ријеком Зетом до Главе Зете пењући се потом до на врх планине Острог између селâ Повија и Дабовићи. Затим се од Капе Острошке пружа јужно од катуна Драме, преко јужне падине планине Буавица скреће на сјеверозапад, идући на висове Градац и Градина, а потом се спушта на Понор у Сливљу (Никшићко поље).
Сјеверну границу, која је раније постојала од Планинице до врха Будоша, Пјешивци су током времена помјерили – до ријеке Зете (горњи ток), и то: од Понора у Сливљу до брда Орлине. Тиме су природном препреком били одвојени од Никшићког поља. Остали дио гра-нице раздваја Пјешивце од Рудина (Бијелих или Никшићких). Она се пружа од Орлине на Челински До, Јеље, Лисац, Борово брдо до најви-шег врха планине Будош (који је готово цио пјешивачки), а онда иде до сјевероисточног краја планине Лигунар – тромеђа Пјешиваца, Рудина и чевског краја.
На западу Пјешивци се граниче са чевским крајем. Ова граница се пружа од врха Гарча на Студено и планину Лупоглав, а затим наставља висовима до на Борачку пећину. Онда иде до на врх планине Троглав са којег се спушта и потом повезује са наведеном тромеђом.
Међутим, Чевљани су – у вријеме владике Петра II Петровића – одузе-ли један дио територије која је у прошлости припадала Пјешивцима и то: Катуне Ластва и Раничка Катуништа. Такође су, послије Граховске битке (1858.г.) када се подручје Никшићких Рудина почело насеља-вати Цуцама и Чевљанима, Пјешивцима одузели Броћанац и простор око њега који сада припада Рудињанима, чиме је граница премјеште-на на Мужнице и Борово брдо.
Према томе, племе Пјешивци се некада простирало од Броћан-ца до Шарене Плоче код Орје Луке.
Иначе, дужина Пјешиваца сјевер-југ (од Орлине до Гарча) је око 24 км, док је највећа ширина исток-запад, тј. од Острога до чевске гра-нице око 12 км (подручје Пјешиваца уже је јужније).
Површина овог племена износи 133,56 км2. Терен је брдовит и кршевит са доста оскудном вегетацијом. У највећем дијелу је безводан па се за потребе становништва вода користи из ублова и бистијерни (цистијерни) саграђених на одговарајућим мјестима (у оквиру засеока). Има пуно ма-њих и већих вртача и долова, а мало обрадиве земље, сем у равници поред ријеке Зете. Становништво се углавном бави сточарством.
Дуж границе према Бјелопавлићима, поред ријеке Зете, има више мањих водених токова и врела (извора) од којих су неки (као и доњи ток Зете) настали од подземних вода (из горњег тока Зете и њених притока) које пониру у бројне поноре у јужном дијелу Никшићког поља.
Клима је субмедитеранска јер су Пјешивци – преко Бјелопавлићке и Зетске равнице, као и Скадарског језера и долине ријеке Бојане – отворени према Јадранском и Средоземном мору. Тако су у нижим подручјима љета жарка са мало кишних дана, а зиме топле и кишовите. Међутим, у вишим дјеловима, уз планине, љета су свјежија, а зиме нешто оштрије, нарочито када дува сјеверац из Никшићког поља преко превоја између Будоша и Острога. Ове разлике се аналогно испољавају и у снијежним падавинама – у нижим подручјима снијег ријетко пада и задржава се по неколико дана, док су уз планине ове падавине чешће и веће. Надморска висина у насељеним мјестима је, с обзиром на конфигурацију земљишта, доста различита. Најнижа је у Загорку 45-70м и Туњеву 50м, а највиша у Кунку око 700м и Љесковим Долима преко 800м.
О мјесту и улози Пјешивца у Зети и старој Црној Гори
Старија прошлост Пјешиваца везана је за судбину државе Зете (неће се улазити у њен историјат). Mеђу другим племенима Горње Зете oни се помињу под именом Plezunzi – и то поред Малоншића и Бјелопавлића, у уговору Стевана Црнојевића и народа Горње Зете са Млечићима (1455.г.) којима су се добровољно „подвргли”. Затим у запису из времена Ђурђа Црнојевића, сина Ивана Црнојевића, о одређивању границе између Чева и Пјешиваца (1492.г.). Исто тако, наводи се да је Иван Белаковић, властелин из Пљешиваца, присуствовао скупу властеле неколико племена који је сазвао Ђурађ Црнојевић ради рјешавања одређених имовинских питања (1494.г.). Дакле, да су Пјешивци од почетка били у држави Црнојевића – и остали у њој све до краја – потврђују и подаци у којима се наводи да се област којом су владали Црнојевићи простирала у прошлости „oд ријеке Мораче до Котора и код Острога до Сутормана”.
Одласком Црнојевића са кормила Зете и Црне Горе 1499. године Пјешивци су са осталом Црном Гором потпали под турску власт у саставу Скадарског санџаката. У том периоду надзор над земљом у Санџак-бегово име вршио је субаша Црне Горе са сједиштем у Жабљаку, на обали Скадарског језера. У њој је тада био уведен и спахијско-тимарски систем. Постављањем потурченог сина Ивана Црнојевића – Станка (Станише) названог Скендер-бег, за црногорског Санџак-бега 1513. године, Црна Гора је (укључујући и Пјешивце) добила посебан положај у односу на Скадарски санџакат (укинути су тимари и проглашена је за филурџијску област, чиме је Скендер-бег добио у закуп црногорску филурију, а становништво је ослобођено од спахија). С тим у вези треба навести да се територија санџака Црне Горе у вријеме Скендер-бега – према дефтеру од 1523. године – дијелила на седам нахија: 1. Безимена (прва нахија чије име у дефтеру није записано), 2. Жупа, 3. Малоншићи, 4. Пљешивци (Plesivci), 5. Ријека, 6. Цетиње и 7. Црмница. Наведен је и број насеља у нахијама, а у неким и број манастира.
Послије смрти Скендер-бега Црнојевића (1528.г.) Црна Гора је поново припојена Скадарском санџакату (затим и неко вријеме тзв. Дукађинском). Међутим, ово припајање није уносило неке битније промјене у већ створене односе из којих се почела развијати аутономија Црне Горе која је добила одређену основу крајем XVI и почетком XVII вијека.1 Аутономија која се ширила усљед све већег отпора турским властима, омогућила је слободан живот највећег броја родова и братстава, прије свега оних на подручју старе Црне Горе. А када су турске феудалне власти – у другој половини XVII вијека – почеле угрожавати њену аутономију, јавио се такав отпор који је уједињавао читаво становништво за ослобођење од Турака. Тиме је створен и савез племена чији су главари сачињавали „јединокупни сабор” на челу са владиком. У даљем развоју тих процеса за ослобођење земље главна личност био је владика Данило Петровић (1697-1735). Послије пада Црнојевића, први владика у цетињском манастиру био је Вавила, а до владике Данила било је још тринаест владика из разних племена и братстава. Неки од њих имали су истакнуту улогу у организовању црногорских племена за борбу против Турака.
С тим у вези, веома је значајно навести податке которског племића Маријана Болицe који у „Опису скадарског санџаката” из 1614. године – Relatione et descripttione del sangiacato di Scutari – износи да област Црне Горе чине пет дјелова: Катуни, Љуботин, Пјешивци, Црмница и Љешко поље.
У Пјешивцима се набрајају четири „села” са њиховим старјешинама (commandata da) и то: Пјешивци (Pliesivzi) – старјешина Вучић Мирчетић, Грдово (Gardovo) – старjешина Никац Перов, Брајковићи (Braicovich) – старjешина Марко Бритвић и Ранци (Ranci) – старjешина Вуко Марков, а која су имала 257 домова и 487 војника.
Ипак, и када се Црна Гора „отресла” непосредне турске власти осамдесетих година XVII вијека задржала је и даље назив „нахија” – временом прихваћен у народу. Пјешивци се тада нијесу изборили да се ослободе непосредне турске власти као што су то учинили остали дјелови Црне Горе, мада су, према П. Шобајићу, учествовали у општенародном покрету којом приликом су Турци напали Пјешивце (1685.г.), побили и попалили неколико села и са робљем се вратили у Подгорицу. Међутим, Ј. Ердељановић наводи да у млетачком извјештају стоји да су Пјешивци тада „били остали неутрални”. Било како било, они су и даље остали у оквиру Скадарског санџаката изложени сталним турским ударима, прије свега, на подручју долине ријеке Зете које је било лако приступачно.
За држање Пјешиваца у читавом периоду од када су потпали под турску власт карактеристично је навести да се никада нијесу ми-рили са својим положајем. То потврђују и подаци из којих се види да су учествовали заједно са осталим црногорским и брђанским племенима у борби против Турака. Тако је, према П. Шобајићу conte Andria ot Plesivci био на договору племенских главара у Кучима 1614. године ради заједничког отпора Турцима. Постоје подаци да су Пјешивци – крајем четрдесетих година XVII вијека – стали заједно са осталим црногорским нахијама уз Млечане са надом да ће им то помоћи у ослобођењу од Турака. Такође је и которски провидур Н. Ерицо у поменутом извјештају Млетачкој републици изнео да је племе Пјешивци, којим управља један кнез, придобио за борбу против Турака. Овоме треба додати податак Ј. Ердељановића да је у народној пјесми „Пастири”, у збирци Симе Милутиновића, наведено да су Пјешивци са осталим Црногорцима учествовали у одбијању напада на Пипере 1788.године.
Све до краја XVII вијека Пјешивци су потпадали под управу Подгорице, тј. до времена када су Турци основали градове-тврђаве у Никшићу (раније Оногошт) и Спужу. Након настањивања Турака у ове тврђаве, прилике су се од тада у много чему промијениле, тј. „нестало је дотадање полуслободе коју су они крајеви уживали” (П. Шобајић), а Пјешивци су – од старих црногорских племена – били у посебно тешкој ситуацији због њиховог географског (а тиме и стратешког) положаја између ова два утврђења. Налазећи се на сјеверном дијелу територије која је била под управом скадарског везира они су истовремено били најистуренији према Турцима у Никшићу, који је био под управом босанског (травничког) везира. Будући да је главни пут који је повезивао Никшић са Подгорицом и Скадром пролазио кроз пјешивачку територију, као и да се највећи дио њиховог плодног земљишта налазио у долини ријеке Зете, били су изложени и са сјевера и са југа сталним турским нападима и притисцима. Посебно се тако лако нијесу могли ослободити притиска дјелови Пјешиваца који су живјели у долини ријеке Зете, јер су Турци настојали да користе ово плодно зем-љиште. С обзиром да су тиме били присиљени да се уздржавају од борби са њима, а нарочито послије подизања турских тврђава у Ник-шићу и Спужу – када су услови живота били неподношљиви – поједина мјеста су, у циљу опстанка, морала прилагођавати и свој однос према Турцима. Међутим, на другим подручјима, прије свега у Горњим Пјешивцима на граници према Никшићу одакле су Турци вршили честе упаде, племе је ипак давало жесток и сталан отпор према освајачу. Такви судари остављали су за собом згаришта и велике људске губитке и са једне и са друге стране, али борба Пјешиваца за слободу никад није престајала.
У вези са отпором Пјешиваца да Турцима плаћају харач, интересантно је навести, ради илустрације, сљедећи догађај који је описао Марко Вујачић. Он каже да су Турци из Никшића приликом упада у Пјешивце да наплате харач (1695.г.) упркос бројчаној надмоћности и пустошењима која су тада починили, ипак морали да се повуку уз велике губитке.
Заповједник Никшића, бег Мушовић, послије овога тражио је од скадарског везира (под чијом су управом Пјешивци тада били) да он учини „оно што нијесмо ми могли”, те да „скупи војску и умири рају која се буни”. Прихватајући овај захтјев скадарски везир је наредио спушким старјешинама да ударе на Пјешивце. Спушки бег Османлић са два табора Турака нападне Пјешивце који га дочекају код села Стубице. У тој борби Пјешивци их разбију тако да један број Турака одступи према Никшићу, а други пут Спужа. О томе је М. Вујачић цитирао и народну пјесму (не наводећи њен наслов) у којој између осталог стоји:
… „Ту погибе стотину Турака,
Међу њима беже Османлићу,
Посјече га војвода Илија,
Десна му се посветила рука.
И Пјешивци ту су изгинули:
Никчевића погибе четири,
Погибоше два Мијушковића,
И соколе Контићу Јоване,
Погибоше до два Ђуровића,
И три брата – три Вукићевића,
Маговчевић ту погибе Симо,
Поред њега Рогановић Живко,
А рани се војвода Илија.
Ту Пјешивци плијен дијелише,
Грдне Турке натраг повратише,
Да причају како им је било
у Пјешивце да купе хараче.”
… „Црногорци Турке дочекаше,
дочекаше од Босне везира
под Острогом високом планином”…
При свему овоме треба рећи да Пјешивци – у вријеме док су били под турском влашћу – нијесу прекидали везе са Цетињем, односно Црном Гором, коју су, нема сумње, сматрали својим главним ослонцем за ослобођење од Турака, а себе њеним нераскидивим дијелом. Они су чак тражили од владике Данила да се те везе још више прошире – како би појачали отпор против све већих притисака Турака, али се то тада није могло постићи. То се успјело остварити тек за вријеме владике Петра I. А након пораза скадарског везира Махмут-паше Бушатлије (прво код Височице-Мартинићи, а затим на Крусима-Љешанска нахија, гдје је ухваћен и погубљен) 1796. године од стране Црногораца и Брђана и коначног ослобођења од турске власти, Пјешивци су се чврсто повезали са Црном Гором, да би потом поново ушли у њен састав и као посебно племе се укључили у Катунску нахију.
Имајући у виду приказано, као закључак ваља истаћи и миш-љење Ј. Ердељановићакоји подвлачи чињеницу да су Пјешивци прије потпадања под турску власт били чврсто организовано племе, да су успјели да се одрже као јака племенска цјелина и за вријеме турске власти – иако су њихови дјелови у „Зетиној долини” били под јачим притиском „него остали делови Црне Горе” – као и да су послије ослобођења од Турака остали засебно племе старе Црне Горе.
Положај Пјешиваца у прошлом периоду није био отежан само због сталних борби са Турцима (при чему су подносили велике жртве и разарања), већ је његово становништво било изложено честим крварењима са два сусједна племена – Бјелопавлићи и Озринићи, тј. чевски крај – која су им, како је прије наведено, отела нешто земљишта. Ова племена су, у односу на Пјешивце, због своје веће бројности и повољнијег географског положаја, била у предности у отпору према Турцима. Стога су себе прецјењивали, а друге потцјењивали, посебно Чевљани, упркос чињеници да су се Пјешивци као мало племе налазили у тешком положају између два јака турска утврђења – Никшића и Спужа. О њиховом испољавању високог мишљења о себи и својој прошлости и, истовремено, присвајању права да искључиво суде о вриједностима других, па према томе и о Пјешивцима, П. Шобајић је изнио поједине примјере. Међутим, Пјешивци за таква „надгорњавања” нијесу марили, јер им ипак није много импоновало испољавање јунаштва ових племена, нити су, као они, били у таквој мјери „спутани традицијом”, како констатује Шобајић. Одудара-ла им је „надувеност и уображеност” Катуњана у које су, у првом реду, гледали „хајдуке и отимаче”, док су за Бјелопавлиће држали да је код њих „увек било јакоте”, али да су „били турске аге”. С друге стране, живот у Пјешивцима текао је са мање стеге и окрутности у чему се, подвлачи П. Шобајић, разликују од других племена, као и да су Пјешивци, иако веома оскудног материјалног стања, познати као окретни, весели и „необично шаљиви” људи. О овоме је у његовој књизи (као и књизи М. Контића) побројано више примјера. Као њихову карактеристику такође истиче да су „у својој сиромаштини врло вредни и предузетни, може се рећи да су једно од најраднијих па и најкултурнијих племена у својој околини. Језик и изговор им је правилнији и чистији него код староцрногораца”.
Поред изнијетог, од значаја је навести још неке податке из раније прошлости пјешивачког племена (према П. Шобајићу и Ј. Ерде-љановићу). Предање каже да се од давнина, па и касније, ради регулисања међусобних односа, састајала скупштина племеника у Гребицама (Церово). На овим скупштинама рјешавана су општа питања од значаја за племе, а вршена су и одређена суђења.
На челу племена стајао је војвода или кнез. Али, временом су војводе то звање носиле више као титулу, јер нијесу имали већег утицаја у племену. Иначе, мала племена као што су Пјешивци нијесу увијек имала војводу него је племеном управљао кнез који је постав-љан из најјачег и најутицајнијег братства. Улога и надлежност кнеза у „турско вријеме” била је, у првом реду, да суди мање спорове и при-купља харач. У другој половини XVII вијека Турци и потучерњаци из Спужа и Подгорице држали су као својину боље земље у Пјешивцима и наплаћивали су на њих „десетак”, при чему су посебно били „притисли” нижи дио пјешивачког земљишта око ријеке Зете. Како Пјешивци нијесу редовно плаћали харач и „десетак” то су се неки одметали од Турака, а нарочито у селима из Горњих Пјешиваца – гдје је иначе отпор Турцима био најизраженији. Да би спријечили такав отпор у плаћању дажбина Турци су предузимали репресивне мјере, међу којима је узимање талаца из сваког братства. Међу тим таоцима било је и појединих пјешивачких главара.
Ради ближег увида у геостратешки значај Пјешиваца треба рећи да је превој у Горњим Пјешивцима: од Острога до Будоша био – и остао – најбоља веза између Подгорице и Никшића, тј. између јужних и сјеверних дјелова Црне Горе. Још у римско доба преко Повије је пролазила саобраћајница која је била дио главне комуникације од Narone (Вид код Метковића) до Scodra (Скадра). Прашникар и Шобер су на тој саобраћајници тражили станицу Varis код Повије, гдје су откривена и два миљоказа. И касније је главни пут водио преко Планинице (испод Острога) – Турци су га звали „Острог богаз”. Дио тог пута од Кунка преко Планинице је доста очуван. Он се даље спуштао преко Повије до изнад Главе Зете. Одатле је ишао преко Бјелопавлића до Спужа, а затим до Подгорице.
И. М. Болица у „Опису скадарског санџаката” пише о путу који је из Котора према Цариграду водио преко Пјешиваца – претходни пут који је ишао другим правцем био је промијењен – а затим преко (старе) Херцеговине и даље. У Пјешивце је тај пут силазио са Ораног Дола (чевски крај) у Церово, у заселак Добруш, па преко Богетића излазио у Стубицу, а онда водио преко Вјетреног Брда да би се потом спустио у Никшићко поље.
Потребно је, поред наведеног, истаћи да је Степан А. Санковски у извјештају из 1805. године – боравио у Црној Гори као руски повјереник код владике Петра I и као такав био добро обавијештен, потврдио поновни улазак Пјешиваца у састав Црне Горе. Том прили-ком је, набрајајући ово племе у склопу Катунске нахије, међу њеним главарима поменуо и пјешивачког – Саву Мијушковића. А што се тиче тадашње административне подјеле Црне Горе, навео је да се састоји од четири нахије и то: Катунске, Ријечке, Љешанске и Црмничке. Такву подјелу послије њега приказали су и други. У „Грлици” (за 1835.г.) се износи да се Катунска нахија састоји од девет племена, овим редом: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи (Чевљани), Комани, Загарач и Пјешивци.
Краљ Никола I Петровић у својој пјесми „Пјешивачко коло” („Нова кола”) дао је оцјену о значају Пјешиваца у борби са Турцима, те њихов лични допринос у тој борби. С тим у вези довољно је навести прве четири строфе:
„Од Будоша до Острога
Дани су нам освићали,
Црној Гори караулу
Пјешивци су ту држали;
В’јерна стража земљи били,
А заплеће Брђаније;
Са сјевера Брђанин се
Од душмана боја’ није,
Већ ако би прескочио
Преко мртвог нашег трупа,
Као што је Планиницом
Прескакао два три пута.
С градом смо се никшићскијем
Без прекида крвавили,
И у поље и у горе
С успјехом се с њима били”.