О пореклу
Братство Вукићевић - Пјешивци
Полазећи од овога, а у циљу утврђивања идентитета и поријекла личности која се наводи као заједнички предак већине пјешивачких братстава, у даљем тексту је неопходно упоредно приказати (и раз-мотрити) ово предање, с једне стране, и тумачење постојећих турских дефтера, с друге, како би се евентуално могло установити: да ли постоје писани докази за расвјетљавање изнијетих тврдњи у преда-њу? То се, такође, односи и на остала лица која се везују за заједничког претка (браћу, синове и унуке).
Предање о Богдану Потолићу
Будући да предање садржи више верзија које се разликују, прије свега, око поријекла Богдана Потолића, потребно их је што је могуће вјерније пренијети да би се извукли одговарајући закључци. Pедосљед изношења верзија предања учињен је према сличности садржаја.
Мирко Мијушковић, на основу казивања Лака Зекина Мијушковића, 1899. године, пренио је сљедеће:
„Богдан је, као војвода, са браћом дошао „из Груде (Зета)” у мјесто Бритвићи (Доњи Пјешивци), а одатле се преселио у мјесто Толићи (Горњи Пјешивци) које је прије Богдановог доласка било катун Брђана”
др Радоје Мијушковић по причању Милова-на Костина, Марка Пекова и Баја Попова (попа Јакова) Мијушковића, записао је 1921. године двије верзије:
(1) Богдан се доселио са Косова „под надирањем Турака” са три брата „у Груде код Скадра”. Тамо се један од браће задржао (пошто се „потурчио”, тј. примио ислам) и од њега су Груђани (Груде), док је Богдан са остала два брата пошао на сјевер и населио се у мјесту Бритвићи у близини данашњег села Загорак. Због надирања Турака уз долину ријеке Зете, Богдан је са једним братом наставио са селидбом даље на сјевер и зауставио се у мјесту Толићи гдје се стално настанио и по којем мјесту је добио презиме – Потолић. Од његовог брата који је остао у Бритвићима су садашњи Загорчани и Селиштани. Од другог брата који је са њим напустио Бритвиће и који се задржао у селу Бршно (сјевероисточно од Пјешиваца) су припадници братства Вушовић,
(2) Богдан је рођен у племену Груде, а „постао је војвода код Иван-беговића (Црнојевића)”. Након пада Скадра (1479.г.) он је „с Иванбе-гом отишао у Жабљак”, а један брат му је остао у Грудама гдје је при-мио ислам и од њега су Груђани. „Богдан је од Иванбеговића добио Пјешивце” који су били његово ловиште – један дио (село Витасоје-вићи) и ловиште његове жене Маре, па се тамо настанио, али је морао да даје одређени данак. Доласком у Пјешивце Богдан се стално задр-жао у Толићима. Од остала два брата, један се настанио у Загорку и од њега су Загорчани и Селиштани, а други је отишао у Бршно и од њега је братство Вушовић, а могуће и Шурбатовићи и Мирјачићи
Петар Шобајић наводи да је приликом обиласка Пјешиваца сазнао да готово сва братства у Горњим Пјешивцима (гдје је рачунао и Дреновштицу, што је погрешно, Д. В.) потичу од јед-ног претка који се звао Богдан и да је био кнез или војвода. У Пјешивце је дошао из „племена Груде после Косова” и имао је једног брата – Грујицу. О његовом поријеклу, каже, да постоје два тумачења:
(1) Богданова старина је из Сјенице и отац му је био неки војвода Стеван Васојевић.
(2) Pодом је из Бањске крај Косова, а у Зету је дошао у доба Ђурђа Кастриотића. Његов брат Грујица се тамо „потурчио” и од њега се намножило племе Груде, а Богдан је прешао да живи у Пјешивце. Најприје се настанио у мјесту Бритвићи који су се налазили у пољу испод брда Плата, да би се послије извјесног времена преселио у Толиће крај села Стубице. По овом мјесту добио је презиме Потолић.
др Јован Ердељановић забиљежио је у Пјешивцима (Церово) 1911. године:
„Од породице Страињића из Бањске побјегли су од Турака војвода Богдан и брат му Грујица” и дошли су у Подгорицу. Грујица се ту „потурчио” и од њега су Груде у Албанији, „с ону банду Шипчаника (и Цијевне)”. Богдан је потом отишао у „Брда” под Лекића Греде. Међутим, због притиска Турака преселио се у Толиће. Ту је изродио три сина: Радована, Вукосава и Змијана. У наставку каже да је Богдан доласком у Пјешивце са собом „донио” војводску титулу, али да није био племенски, пјешивачки војвода.
Марко Вујачић износи нешто друкчију верзију:
Богданов предак Стеван Потолић, родом из Бањске код Рашке, погинуо је у Косовској бици 1389 .године. Његов син „Средоје са мајком и два мала брата, побјегао је из Бањске у Груде, код Скадра, гдје се и настанио”. Тамо је изродио три сина: Срдана, Радована и Грујицу. „Срдан и Радован (без потом-ства) преселили су се из Груде у Братоножиће (село Бритвићи)”, док је најмлађи Грујица остао да живи у Грудама гдје је примио ислам и од њега је тамо настало потомство. „Срданови синови су војводе Богдан и Витко”. За Богдана наводи да је живио осамдесетак година (1509-1588) као и да се 1556. године преселио из племена Братоножићи у Пјешивце, док је Витко „остао и даље у Братоножићима и од њега је остало потомство”.
Миладин Контић преноси слична казивања:
Заснивач племена Пјешивци је Богдан Потолић чији коријен потиче од Челника Мусе – властелина и савременика цара Душана. Муса је био „господар Лаба на Косову, града Звечана, а доцније и града Брве-ника” у Рашкој. Његова жена је била сестра кнеза Лазара. Најстарији син Мусин – Стеван Мусић био је војвода од Бањске и погинуо је у Косовском боју. Од његових синова зна се за најстаријег – Средоја. Стеванова удовица побјегла је испред турске најезде са Средојем и осталом дјецом у Зету гдје је нашла уточиште код тадашњег господа-ра ове државе – Ђурђа Стратимировића Балшића (био ожењен кћер-ком кнеза Лазара), који их је смјестио у Груде код Скадра. Средоје је имао синове: Грујицу, Срдана и Радована. Грујица се „потурчио” послије пада Скадра и његово потомство чини познато племе Груде у Албанији које је дало врсне представнике албанског јавног живота. Све до најновијег доба ово племе је одржавало сродничке везе са племенима Пјешивци и Братоножићи. Срдан је имао два сина: Богдана и Витка (о Радовану не каже ништа, Д. В.). Они су се пред турским надирањем преселили из Груде у Братоножиће, а потом у пјешивачко село Бритвићи. Богдан је, међутим, постао војвода и са три сина живио је у мјесту Толићи. Доласком у ово мјесто добио је презиме – Потолић.
Идентификација Богдана Потолића као Богдана Богавца
Звонимир Мијушковић извршио је упоређење предања са подацима из турских дефтера од 1521. и 1523. године и на основу тога извео оцјене и закључке.
У почетку је дао критички приказ наведених верзија предања, указујући на сличности и разлике међу њима, као и на недостатке, да би при томе учинио и двије интересантне констатације:
1. Верзије које су пренијели Мирко Мијушковић и др Радоје Мијушковић „треба да су и најмјеродавније, јер потичу од приповједача који припадају самом племену, а били су познати као поштени и виђени људи”.
2. Подаци у верзијама Петра Шобајића и др Јована Ердељановића „прилично су штури” (посебно овог другог) будући „да су њихови саговорници из Пјешиваца били прилично резервисани у разговору с њима о свом поријеклу”
Међутим, занимљиво је да је на основу турских дефтера од 1521. и 1523. године, под насловом „Нахија Пљешивци” који садрже назив села, лично име и име оца домаћина – пришао утврђивању идентитета и поријекла Богдана Потолића. С обзиром да је у дефтеру од 1521. године записано име Богдан Богавац то му је био довољан доказ да Богдана Потолића поистовети са њим. Полазећи од овога, закључио је и да су дефтери потврдили предање. С тим у вези сачинио је своју верзију о Богдану Богавцу као заједничком претку већине пјешивачких братстава. Затим је своју верзију прилагодио подацима из предања које је забиљежио Радоје Мијушковић. Његово образложење састоји се у сљедећем:
„Не желећи да улазим у детаље родослова даље од Богдановог оца, пошто нијесам нашао ни у документима ни у предању неки чвршћи податак о овоме, покушаћу да прецизирам вријеме и објасним разлоге Богдановог преласка у Пјешивце, повезујући то са тадашњим збивањима и приликама у Зети и око ње у току друге половине 15. вијека, ослањајући се уједно и на писане доказе који третирају то вријеме”. Затим, при описивању времена владавине Црнојевића у Зети, a говорећи о Богдану, каже да је он „вјероватно” био територијално близу Жабљака Ивана Црнојевића „као вођа ратничке дружине”, те да је као такав Иванбега сигурно „задужио”. И да је, на основу тога, Богдан могао „само од Ивана” да добије титулу војводе. А када је наступило вријеме повлачења „из равне Зете”, сматра такође, да је Иван Црнојевић међу способнијим људима које је повео са собом на нова подручја, одвео и Богдана при чему му је дао и „нека своја ,ловишта’ у Пјешивцима”. Исто тако претпоставља да је Богдан са браћом прешао у Доње Пјешивце између 1470 и 1473. годи-не, као и да је његов прелазак (са једним братом) из Доњих у Горње Пјешивце везан за Ивана Црнојевића, а не за турско надирање. С тим у вези, закључује да је циљ овог премјештања био да Иван-бег преко Богдана осигура сјеверну границу своје земље од турских упада. Осим тога, описао је и прилике везане за владавину Црнојевића у то вријеме, као и „значај” Богдановог доласка у Пјешивце.
1. Да је Богдан Богавац имао два брата – Радосава и „Витка”.
2. Долазак Богдана, Радосава и „Витка” у Доње Пјешивце, затим прелазак Богдана и Радосава у Горње Пјешивце и остајање „Витка” у Доњим Пјешивцима. При томе наводи да су Богдан и Радосав уписани у дефтеру од 1521. године у Повији, а не у мјесту Толићи због тога што сматра да су тада Толићи припадали Повији као што износи да се и село Стубица „у прво вријеме формирања” рачунало у Повији.
С тим у вези интересантно је додати и оцјену да је „послије помног сређивања” – у дефтерима од 1521. и 1523. годинe – „уписано” пет пасова почев од Богдановог оца, као и да исти вежу период од Богдановог доласка у Пјешивце па све „до почетка формирања братста-ва”, тј. око 1600. године. Пасови су, каже, у почетку износили око 25 го-дина, а касније до 30 година, те да се „идући уназад од пâса до пâса” могу добити „довољно тачне године настајања (рађања) сваке генерације”. Констатује да се на „овај начин утврђује да је Богдан рођен око 1420-1425 године”, а да је „његов отац Богавац рођен око 1395-1400 године”. Такође наводи да нема података о постојању његовог брата под именом Грујица. Те податке је, истиче, тражио и у Скадарском земљишнику за Груде, али додаје да се тај документ налази у Млетачкој архиви (за 1455. годину) и да до његовог превода и штампаног отиска није могао да дође.
Верзије о Богдановим синовима (према предању)
1. Мирко Мијушковић саопштио је:
Отишао Богдан у племе Груде у посјету код својих рођака. Том приликом је „имао погрешку са једном женом”. На растанку јој је дао свој „мур” да га задржи при себи под условом: ако се роди мушко дијете „ти га доведи к мени”, а ако буде женско „ти с’ њом куд хоћеш”. Пошто је родила сина и одгајала га десет година, сусједна дјеца почела су да га драже и називају копиљаном. Мајка му рече да је његов отац бољи него оних који му се ругају и обећа да ће га одвести код оца. Нашла је војводу Богдана у Пјешивцима „у вријеме када бијаше синове подијелио”. Пришла му је „и даде му мур”. Пошто војвода познаде свој мур, „а виђе и дијете”, одмах га је прихватио. Потом је саопштио својим синовима да имају четвртог брата и испричао им је „све како је било”. Затим их је упитао шта ће са имањем које је већ био подијелио. Најстарији син Радован је пристао да ће од заједничког имања „маломе брату” дaти као и себи; Вукосав обећа да ће „дати нешто, али не као себи”; а Змијан рече: „Не дам му ништа. Нијесам ја крив што си ти тамо кастиг стварао!”.
Послије оваквог разговора, Богдан се обратио Радовану ријечима: „Нека, синко, од тебе били кнежеви, капетани, сердари и попови и вазда добри људи и јунаци”. Затим је наставио: „А ти Вукосаве и од тебе био добар траг, али вазда били Радовану подложни; а од тебе Змијане, никад више од три куће не било, но вазда био у подножју обојици”.
2. У биљешци др Радоја Мијушковића стоји:
Војвода Богдан је приликом једне посјете у Зети преноћио код неке удовице. Она му је при растанку рекла: „Па, војводо, шта мислиш са мном послије овога што си учинио?”, а Богдан је одговорио: ако буде ђевојка нека ради са њом шта хоће, а ако буде мушко дијете „нека га пошаље код њега чим одрасте”, дајући јој при томе „прстен по којем ће га наћи”. Удовица је родила сина и одгајала га дванаест година. А пош-то су га дјеца задиркивала да је копиљан, мајка му је дала прстен и упутила га војводи Богдану заједно са својим најамником који је био из села Рогаме (Пипери). Када су дошли у Церово, у мјесто Гребице, одр-жавао се скуп који је водио војвода Богдан. Пришли су му и предали прстен. Он се одмах сјетио ко су и рекао им је да пођу заједно његовој кући чим се скуп заврши. По доласку кући Богдан је рекао синовима да је „ђетић” кога је довео са собом њихов брат, а потом им је предложио да их подијели „како би се сваки за себе кућио и живио”. На то је најстарији син Радован узвратио да ће од заједничког имања дати своме маломе брату „као и себи”. Вукосав такође „обећа да ће му дати нешто, али не као себи”. Змијан, међутим, рече „да му ни кам неће дати, а не зна ни коме би”.
На овакво реаговање синова, Богдан је рекао: „Дабогда сине Радоване, био увијек срећан, из твога потомства излазили велики и добри људи који ће управљати овим племеном, а и ти, Вукосаве, добро се плодио и од тебе било добрих људи, али увијек били нижи од Радованових потомака, а од тебе Змијане, само се по једна кућа помицала”
3. Марко Вујачић записао је:
„Пошто се војвода Богдан одселио у Пјешивце, у Братоножићима се родио његов ванбрачни син Гостоје”. Када је поодрастао мајка га је одвела код Богдана у Пјешивце.
Тада је војвода Богдан рекао синови-ма да им је Гостоје брат што они нијесу знали. Пошто је већ био подијелио земљу синовима „од њих је затражио да се и Гостоји да дио”. Најстарији син Змијан рекао је да му не дâ ништа, средњи син Радован предложио је да му се дâ „раван дио као и њима тројици”, док је најмлађи син Вукосав „пристао” да му се дâ дио, “али не раван као њима тројици”.
Тада се Богдан обратио синовима ријечима: „Нека си мој сине, Радоване, благословен, и ти и све што је твоје, и што буде од тебе! Дабогда од тебе широки траг остао – гранао се и распростирао, и попут горског врела никад не пресушио, но вазда питком водом жубо-рио – за добро својега племена, и својега помена!” Вукосаву је рекао: „Нека си мој сине, Вукосаве, благословен, и ти и што је твоје, и што је од тебе! Онолико колико си дао другоме, толико добио од другога! Траг ти се ширио и по добру познавао – зарад својега помена и својега племена!” Проклињући Змијана рекао је: „Нека те мој сине-несине, Змијане, прати оно што желиш другоме: никад не давао, али никад и не примао. Око малога се забављао, с малим живио, и мали траг од тебе остао, и никад не сустигао траг твоје браће: Радована и Вукосава!”
4. Миладин Контић према предању износи:
Богдан је у Братоножићима оставио једну удовицу бремениту којој је дао при растанку бурму са поруком: „ако буде женско, ето ти бурма и кћер”, a ако се „роди мушко нека га тражи са бурмом “. Пошто је удовица родила сина дала му је након дванаест година бурму и упутила га да тражи свога оца. Када је дјечак пронашао оца и предао му бурму, Богдан га је прихватио и затражио од осталих синова да поново поди-јеле имовину. Змијан се на то успротивио ријечима: „Ја не дам од мога дијела ништа, а ти са твојим копиљаном дијели и чини са твојим дијелом што год хоћеш.” Остала два сина, Вукосав и Радован, као и отац, дали су „свој дио имовине придошлом сину”. Тада је Богдан проклео Змијана: „Нити се множио, нити ти се траг утро”
5. др Јован Ердељановић забиљежио је:
Богдан је имао четвртог сина након што је „имао посла” са једном удовицом у Зети. Када је тај „копиљан” поодрастао, кренуо је своме оцу. Том приликом дали су му за пратиоца једног момка из села Рогаме (Пипери). Чим су стигли у Церово нашли су Богдана на племенском скупу у Гребицама. Пошто је Богдан утврдио о коме се ради, упитао је остала три сина „ко ће шта дати овоме четвртоме”. Радован је рекао да ће му дати половину, Вукосав – да ће му дати дио, али не као себи, а Змијан му не хтједе дати ништа и још пребаци оцу „за то копиле”. Богдан је благословио Радована и Вукосава, док је Змијана проклео ријечима: „Нити се натрага, нити се истражио”
6. Петар Шобајић пренио је верзију:
Богдан је имао ванбрачног сина са неком удовицом у Зети. Када је у Гребицама, у селу Церово, дијелио своја три сина, тражио је од њих да дају дио и његовом ванбрачном сину. На то се успротивио Змијан рекавши „да му не дâ дијела никако”. Отац је Змијана проклео ријечима „да се ни натражио ни истражио.” Вукосав је пристао да тај брат добије дио, али не као они, док се Радован сагласио да добије дио као и њих тројица. Тада је Богдан рекао Вукосаву „да га је било вазда, али био у подножју Радовану”, коме је дао благослов
Братствима настала од Богданових синова (према предању)
Oд Радована су: Повијани, Стубичани и Дреновљани и један дио Загорчана. Oд Вукосава су Вукосављевићи који живе у Церову (Вукосављевићи као братство не постоје – сигурно је тиме мислио на више братстава која потичу од Вукосава, Д. В.). Oд Змијана: „Нако двије куће и није било никад више”. Oд ванбрачног сина су Папраћани
2. др Радоје Мијушковић преноси казивања овако:
Oд Радована су: Повијани – Мијушковићи и Контићи, Стубичани – Никчевићи и Вучићевићи (Перовићи и Стриковићи), а у Дреновштици – Бацковићи и Перуновићи.
Oд Вукосава су: Богетићи, Ђуровићи и Вукићевићи и у Гостојевићима – Лалатовићи.
Oд Змијана – Ђурачићи.
Oд ванбрачног сина су Папраћани
3. Марко Вујачић подвлачи причу да је од Богданових синова „остало велико потомство”, и то:
Oд Змијана – Змијановићи (не помиње Ђурачиће) – њих никад није било више од неколико кућа.
Oд Радована су: Повијани (Мијушковићи и Контићи), Стубичани (Никчевићи) и Дреновљани (Перуновићи и Бацковићи).
Oд Вукосава који је умро 1590. године су: Вукићевићи, Ђуровићи, Маговчевићи, Премовићи, Вучинићи, Бањевићи, Мрвошевићи, Шкулетићи, Јоковићи и Драгићевићи.
Oд Гостоје су Лалатовићи и Цебаловићи.
У вези са овим примјећује да „и ово, као и друга предања није довољно сигурно”. При томе објашњава да је предање преношено путем „усмених ријечи” о међусобном везивању за једног родоначелника или гране других братстава.
Oд Радована су: Повијани (Мијушковићи и Контићи), Стубичани (Никчевићи) и Дреновљани (Перуновићи и Бацковићи). Oд Вукосава су: Ђуровићи (у Церову), Вукићевићи (у Добрушу и Вукићевићима), Богетићи (Маговчевићи) и остала братства која од њих потичу. Такође при овоме даје и ова објашњења: од Гојка, сина Вуко-савова развијају се Ђуровићи, а од Радула сина Мирчете Гојкова, одвајају се Богетићи (Маговчевићи). Затим каже да су Вулановићи (из Загорка) од Вула, брата Вукићева (сина Радулова). Ово презиме, под-влачи, узео је Вулов син Павић који је послије очеве смрти пошао са мајком у Загорак гдје се била преудала. За Вукићевиће још износи да су се населили у Горњем Пољу, Брезовику, Студенцима, Страшевини (код Никшића) и на Цетињу, затим у Србији – Лесковцу, Коњарнику и Реткоцеру. Oд Змијана су Ђурачићи (у заселку Ђурачићи). Oд Гостоје су: Папраћани (Вучинићи, Бањевићи и Мрвошевићи) и Гостојевићи (Лалатовићи и Цебаловићи, осим Рогановића).
Констатује такође да сви потомци од Богдана Потолића славе Јован-дан, 6. октобра, по новом календару. При овоме додаје да је Вукићевићима, поред ове главне славе, прислужба Велика Госпођа („Госпођа Прва”), а крст носе на Илиндан.
5. Петар Шобајић доста прецизно је забиљежио:
Oд Змијана су Ђурачићи (живе у Церову), а има их и у Стубици, као и у другим крајевима Црне Горе (Цетиње, Котор) и Србије.
Oд Радована су: Мијушковићи и Контићи у Повији (Доњој, Горњој и Кунку), као и у Никшићу и околини и у Србији. При разури Повије за вријеме напада везира Ћуприлића из ње су побјегли Шибалије у Дробњаке који су сродници Мијушковића и Контића. Такође су од Радована Шурбатовићи и Вушовићи у Бршну, а „неки кажу” да су од Богдановог брата. Од Радована су затим и Никчевићи у Стубици, Међеђу (стуб.), Пријеспи и Норину (они говоре да су од њих Почеци у Доњем крају Цетиња), као и Перуновићи и Бацковићи у Дреновштици.
Oд Вукосава су: Вукићевићи и Ђуровићи у Церову (а има их у око-лини Никшића и у Србији) и Маговчевићи, Премовићи, Драгићевићи и Јоковићи у Богетићима (Маговчевићи су од Вукићевића, тј. од Вукиће-ва сина Мага, а од Маговчевића су: Премовићи, Драгићевићи и Јоковићи, док су од Голића, сина Маговог, Голићевићи који су се одселили у Русију). Од Вукосава су такође и Вулановићи у Загорку гдје се једна удовица из Церова удала за Лакчевића и са собом одвела сина Божа који је по свом оцу Вулану узео презиме Вулановић.
Oд Копиљана или Гостоје су: Лалатовићи у Гостојевићима, Међеђу (цер.) и Љесковим Долима, а има их исељених у околини Никшића и у Србији, затим Цебаловићи у Међеђу, те Вучинићи, Бањевићи и Мрво-шевићи у Папратима и у Љесковим Долима (такође их има и у околини Никшића, у Херцеговини и Србији).
И он наводи да сва братства која потичу од Богдана Потолића славе Јовандан.
Осим овога, износи да су му најбољи зналци предања у Горњим Пјешивцима причали да су братства у Загорку и Селиштима по-томци Богдановог брата Витка који се био населио у Бритвићима. Они су се касније преселили у Загорак и Селишта и по њему се једним именом зову – Витковићи. Исто тако, преноси и противрјечна казивања о поријеклу ових братстава.
Поред приказа појединих исељених породица из наведених братстава, навео је „по писаним подацима” и низ братстава из Пјешиваца која славе св. Јована, а населила су се у појединим мјестима у Црној Гори и Боки, затим Босни, а највише у Србији (око Лознице, Ваљева, Рађевине и Јадра).
Као потомке Богдановог брата Витка (Доњи Пјешивци) наводи Лакчевиће, Јанковиће, Ђукиће, Станковиће, Ђуровиће, Марковиће, Кустудиће, Ивановиће, Пејановиће, Дуде, Ружиће и Дробњаке (ни за њих није дао друге податке, а претходно је наведено да и у Горњим Пјешивцима живе Ђуровићи који потичу од Богдановог сина Вукосава, Д. В.).Такође је регистровао и братства која су се иселила из Пјеши-ваца у мјеста која је навео и П. Шобајић.