Братство Вукићевић
Садржај:
Поријекло старије генезе братства – пређи на страну
О формирању братства и родоначелнику кнезу Вукићу – пређи на страну
О кнезу Радулу и његовом сину Вукићу – пређи на страну
Кнез Вук Вукићев и његово доба – пређи на страну
Осврт на изнијете контроверзе о кнезу Вуку
О наставку и завршетку кнештва у братству – пређи на страну
Осврт на изнијете контроверзе о кнезу Вуку
Полазећи од наведених казивања Лака Зекина и попа Ђоке Мијушковића и Миладина Контића о кнезу Вуку видљиво је да их као неосноване оспоравају документ који је објавио Душан Вуксан, закључак Јована Ердељановића на основу писаног извора као и предање братства.
С тим у вези намеће се потреба да се, по могућности, расвијетле узроци и мотиви који су утицали да до ових контроверзи дође. А то, свакако, захтијева продубљенију анализу претходних збивања на овом простору, посебно имајући у виду борбу за примат у племену о чему је већ било ријечи.
Прије свега, као заједничко у написима и казивањима је чињеница да је Вук Вукићев био пјешивачки кнез, а по некима и оборкнез. У погледу добијања овог звања постоје два тумачења: једни сматрају да му га је додијелио скадарски паша, а други, да га је добио од султана у Цариграду. Али, ове разлике не утичу на основни закључак да је Вук био „глава” племена, као и да је потврду звања кнеза добио од Турака под чијом су се управом Пјешивци тада налазили.
Међутим, разлике у тумачењу времена када је живио и кнезовао толико су велике да једна другу искључују.
Тако, изнијета казивања у којима се тврди да је Вук кнезовао 1714. године немају потврду у поменутим историјским изворима, као и у набрајању пасова Вукићевића. Зато треба настојати да се сазна њихов основни мотив: из којих разлога се кнез Вук ставља у контекст времена у којем је могао кнезовати његов отац Вукић. И зашто се не помиње Вукић Радулов? У прилог овоме треба навести да су Ступари били настањени у Церову и послије напада везира Ћуприлића на Црну Гору, уколико се наведена година (око 1720.) – из пјесме „Ударац на Стубицу” – узме као тачна. Сходно овоме произилази да је Вукић Радулов био жив у другој деценији XVIII вијека, али остаје неутвтђено вријеме када су Ступари, према предању, убили Вукића и побјегли из Пјешиваца или били протјерани из истог разлога. Стога није јасно на чему су засноване овакве тврдње о Вуку, тим прије што потичу, колико је познато, једино од наведених пјешивачких племеника. Такође је непознато на основу којих извора је З. Мијушковић утврдио да је Вук рођен око 1665. године. Ово стога јер је то у колизији са временом у којем су живјели његов дједа Радуле и отац Вукић, а неспорно са писа-ним документом којег је објавио Д. Вуксан. Имајући у виду наведене контроверзе о времену Вуковог кнезовања па тиме и свега осталог што је за њега изнијето, несумњиво се може рећи да оне имају неку своју позадину која и даље остаје непознаница.
Што се тиче других приказа о времену Вуковог живота и кнезовања, неопходно је указати на њихове противрјечности које уносе још већу забуну како о догађајима који се за њега везују тако и о његовој смрти. То се односи на сљедеће:
1. Казивања Лака Зекина и попа Ђоке Мијушковића око „учешћа” кнеза Вука у захтјеву везира Ћуприлића попу Мирку Мијуш-ковићу да му донесе „главу црногорску” ради потврде вјерности, нијесу ничим документована. Јер, при изношењу „дијалога” који је „вођен између кнеза Вука и везира Ћуприлића“, не наводе свједоке, па онда на основу приказаног произилази закључак да су ове њихове оптужбе једино њима знане. А то значи да пренијети дијалог не може бити валидан аргумент „кривице кнеза Вука” за погубљење попа Мирка.
Интересантно је осврнути се и на постојање разлика о разлогу доласка попа Мирка код везира Ћуприлића на Чево. Док (Лако и поп Ђока) Мијушковићи подвлаче да је поп доведен присилно и то послије похаре Повије – при чему поп Ђока додаје да је наводно кнез Вук показао Турцима пећину гдје су се били сакрили Повијани и Стубичани, дотле Миладин Контић и Јован Ердељановић кажу да је поп Мирко био позван, односно да је дошао на Чево прије похаре Повије.
Као што се из наведеног види и међу преносиоцима казивања који тврде да је Вук кнезовао у племену у вријеме напада везира Ћуприлића на Црну Гору, постоје противрјечности о „улози” кнеза Вука у односу на погибију попа Мирка и похару Повије.
3. Важно је истаћи да се искључиво у казивањима Лака и попа Ђоке Мијушковића директно осуђује кнез Вук за убиство попа Мирка, док Миладин Контић констатује да су попови синови убили кнеза Вука „сматрајући га кривцем за смрт свога оца”. С друге стране, Петар Шобајић је само уопштено пренио казивања Мијушковића без давања оцјене о томе, за разлику од Јована Ердељановића који је о кнезу Вуку писао искључиво у другом контексту, а из разлога који су наведени.
Казивања Вукићевића су, према П. Шобајићу, сасвим одређена – потпуно одбацују кривицу за убиство попа Мирка, уз констатацију да њихов кнез није „издао”. А пошто при томе не помињу Вуково име, јасно је да је тада кнез био друга личност коју нијесу знали да идентификују. С тим у вези треба истаћи да су Пеко и Веко Вукићевићи исто тако категорични у тврдњи да су сви напади на кнеза Вука неистинити, при чему оптужују Мијушковиће због „везе са Турцима”.
4. Карактеристична је такође и недокументована забиљешка Радоја Мијушковића око убиства кнеза Вука које су извршили синови попа Мирка, Илија и Лука, као и произвољно назначени датум тог убиства (око 1725.г.) који је додао овој забиљешци З. Мијушковић, што је врло симптоматично! Посебно је илустративна прозирност повода и описа Вуковог убиства и његовог момка, као и „разговора” које су претходно „водили Вук и Илија“. А све то дјелује трагикомично, као бајка.
Упоредо са овим, неопходно је указати на приказе Јована Ер-дељановића и (Пека и Века) Вукићевића који се такође односе на убиство кнеза Вука. Мада су навели друго вријеме и мотиве овог убиства, ипак и њихове констатације изазивају дилеме. С тим у вези поставља се питање: како довести у везу верзију да је убиство извршио поп Илија Мијушковић по наговору бега Зотовића – један бег Зотовић погинуо је 1766. године, што је опјевано у пјесми „Спужани и Пипери” об-јављеној у „Огледалу српском” – са другом тврдњом Јована Ердеља-новића у којој се наводи да је кнез Вук због заваде са бегом Зотови-ћем „прислонио” Пјешивце Катунској нахији, а што се догодило много касније? Ако би се одговор могао тражити у претпоставци да је у вријеме уласка Пјешиваца у састав Катунске нахије био други бег Зотовић са којим се кнез Вук завадио, ипак ова прича око Вуковог убиства ствара недоумице будући да се оно могло извршити послије скупа црногорских главара 1804. године.
Индикативно је да З. Мијушковић није прокоментарисао документ који је објавио Д. Вуксан о „кнезу Вуку Вукићевићу”. Утолико прије када му је, свакако, било познато да постоји и публиковани закључак Ј. Ердељановића да је он живио и кнезовао у другој половини XVIII вијека. Зар му ови подаци, као истраживачу, нијесу били довољни да бар постави питање: ко је тај „кнез Вуко Вукићевић” који је присуство-вао наведеном скупу црногорских главара, а који се никако не може уклопити у казивања поменутих Мијушковића о њему? Међутим, у својим разматрањима генезе братства занемарио је ове чињенице као и друга казивања о кнезу Вуку, већ је детаљно забиљежио само оно што су о њему изнијели Мијушковићи, додајући чак и године његовог рођења и убиства!
С друге стране, према ономе шта су о кнезу Вуку објавили П. Шобајић и Ј. Ердељановић, закључује се да је био најистакнутија лич-ност братства као и цијелог племена у своје вријеме. То је, може се рећи, трајало до поновног прикључења Пјешиваца старој Црној Гори, тј. Катунској нахији. Тада је главарство над племеном преузело братство Мијушковић – што потврђује и редосљед пјешивачких кнежева у поменутој књизи Д. Вуксана (почиње са Савом Мијушковићем, а завр-шава са Вуком Вукићевићем), као и наведени извјештај С. А. Санков-ског од 1805. године у којем помиње Саву Мијушковића као пјешивачког главара у саставу Катунске нахије.
На основу свега напријед изнијетог о кнезу Вуку – времену његовог живљења, кнезовања као и његовој судбини – произилазе сљедећи основни закључци:
Први, казивања Лака Зекина и попа Ђоке Мијушковића и Миладина Контића да је кнез Вук био главар пјешивачког племена у првој четвртини XVIII вијека – немају ослонца у писаним изворима.
Други, насупрот овим казивањима, пренијети писани извори и предање а прије свега документ о скупу црногорских главара 1804. го-дине, потврђују да је Вук кнезовао у другој половини XVIII вијека.
Трећи, и даље остају нерасвијетљени узроци и мотиви казивања тројице наведених пјешивачких племеника о овој личности.
Разлог овоме је чињеница, што поред непостојања аутентичних података везаних за ове контроверзне приче, нијесу пронађени подаци на основу којих би се могло конкретније закључити о стању односа између Мијушковића и Вукићевића у то доба, а који би користили за разматрање ових контроверзи. С тим у вези потребно је напоменути да ни у казивањима припадника ова два братства није поменут разлог међусобне промјене главарства у племену. Међутим, сигурно је да су тој промјени претходили значајни догађаји.