Братство Вукићевић
Садржај:
Поријекло старије генезе братства – пређи на страну
О формирању братства и родоначелнику кнезу Вукићу – пређи на страну
О кнезу Радулу и његовом сину Вукићу – пређи на страну
Кнез Вук Вукићев и његово доба – пређи на страну
Осврт на изнијете контроверзе о кнезу Вуку – пређи на страну
О наставку и завршетку кнештва у братству
О наставку и завршетку кнештва у братству
Мада П. Шобајић наводи да је послије Вукове смрти главарство у племену прешло на „потомке од Радована” тј. на Мијушковиће, ипак се то десило прије Вукове смрти, док је кнештво у братству и даље задржано. С друге стране, према Ј. Ердељановићу, Вуков син Петар је био кнез „над Пјешивцима” и да су га на Ораном Долу убили Турци кад се враћао од свога побратима са Кчева. Петра је потом наслиједио његов син Шутан (уз примједбу да је од свих кнежева у братству живио најдуже – 90 година). Послије Шутана кнез је постао његов син Мирко, „на кога је укинуто кнештво”, „као и у свој Црној Гори” – у доба кнеза Данила I. На крају закључује да је из „ове куће” наслеђивано кнештво из „десет пасова”, при чему набраја њихова имена чак од Вукосава.
Међутим, нијесу сва лица која је навео Ј. Ердељановић потвр-ђена аутентичним подацима да су били кнежеви. У до сада прона-ђеним писаним изворима, једино се послије Вука помиње као кнез Шутан. По свему судећи он се родио око 1765. године и кнезовао је у првој половини XIX вијека. Имао је два сина: Бојицу и Мирка. Није познато који је био старији, али је Бојица погинуо млад, неожењен. Мирко је имао три сина: Радојицу, Милоша и Митра.
Потврда да је Шутан био кнез је та што његово име стоји у писму пјешивачких главара које је упућено владици Петру I. Оно је услиједило након захтјева скадарског везира Мустаф-паше (упућеног преко Цетиња) Пјешивцима и Бјелопавлићима да му пошаљу таоце како би трговина путевима који пролазе кроз њихова племена била безбјед-нија. С тим у вези пјешивачки главари су одговорили владици да неће ићи у Скадар и поред његовог савјета. Текст овог писма објављеног у часопису „Записи” гласи:
“Пјешивци Петру I. да неће ићи к везиру
24 априла 1828.
Високопреосвештењејши Господине и Господару
жељно ти цјеливамо свету десницу.
Разумјесмо што ни пишеш заради мира с везиром скадарским; ми желимо да је мир и да је добро, а сами знате да ми нијесмо стога разурити мир, но будите за нас слободни за танку длаку, но ти се јемчимо сви Пјешивци од малога до великога. А за у Скадар да пођемо нама није каил ни ћемо никада прије, но уљезу од сваке нахије црногорске главари, и ако смо ти за прешу да дођемо на станак, пиши ни да дођемо колико заповиједаш, и како те твоји остали људи учинит, тако ћемо и ми.
И ми сви остајемо на службу, који ти целивамо свету десницу.
На 24 априла Сердар Мркоје, кнез Шутан, Бошко
Никчевић и Новак Контић и Драго
и сви главари и Пјешивци божи и
твоји”
Осим овога, у братству је сачувано предање да се владика Петар I љубио „брк у брк” при сваком сусрету са Шутаном, што на од-ређен начин указује на углед који је уживао не само Шутан већ и братство, а који је, нема сумње, задржан и послије Вукове смрти.
Дакле, како се види, смрћу кнеза Вука кнештво у братству није прекидано, с тим што је Ј. Ердељановић навео да је трајало до укидања кнештва у Црној Гори. Такође су П. и В. Вукићевићи изнијели исто, али не помињу име тадашњег кнеза.
Нажалост, недостатак писаних извора није омогућио да се шире расвијетли овај период развоја братства. Посебно када се још имају у виду његова стална борба за опстанак у тешким условима живота у овом сиромашном крају, с једне стране, и жртве које је подносило у окршајима са турским освајачима, с друге. Стога остаје задатак да се и даље трага за одговарајућим подацима који би омогућили да се потпуније сагледа мјесто и улога братства у пјешивачком племену, мада је она мање-више позната.