Мјесто зачетка братства - Село Церово

Село Церово – колијевка братства
Према предању које се преносило са кољена на кољено, при-падници братства Вукићевић зачели су се и живјели у мјесту Чарда-чина испод брда Вардиште – селу Церово у Горњим Пјешивцима.
Пошто су се, послије смрти Вукића Радулова, преселили у нови заселак који је добио назив Вукићевићи, а затим и у Добруш, потребно је изнијети шта су о овим засеоцима записали П. Шобајић и Ј. Ердеља-новић, као и неке новије податке о Церову.
1. О заселку Вукићевићи Петар Шобајић (исто, стр. 302.) каже да је од лужанских братстава која су раније живјела у Церову, у њему било настањено и братство Ступар. Ово братство имало је посједе у више дјелова овог села тако да се један његов дио и сада зове Ступа-ревина. А међу кућама у овом заселку (уз сами стари колски пут) постоји једна стара кућа коју зову „Ступарева Кула”, јер је у њој живио неки кнез Ступар.
А о заселку Добруш (исто, стр.305-306), навео је:
„У Церову се једно место, један до, зове Добруш. На брду изнад њега се очувала од старих времена црквина Св. Госпође, која је скоро обновљена и начињена мала црква. За Добруш се прича да је био забран и ловиште цара Душана, била ту густа шума са пуно див-љачи. На врху брда, где је црква, убио је цар Душан јелена и подигао ову цркву. Ту је он судио, како причају, Личанима и Удбињанима. Јед-ни су ми рекли да је цркву подигао не цар Душан, него Балша Зећанин и да је граница његове државе туда ишла. Још причају да је у то старо време била са врха брда, где је црква Св. Госпође, па до у Дренов-штицу некаква гвоздена направа. У Добрушу живи сада девет кућа Вукићевића, настаниле су се пре око седамдесет година, дотле су им ту биле стаје за стоку. У странама изнад кућа, у Бобији и у Добрушкој Страни има нешто горе липове.
У раду Стојана Новаковића ,Српске области X и XII века’ (Гласник, XLVIII, с. 83) стоји: ,Пишући о старим српским путовима из Јадранског Приморја у унутрашњост ја сам у Radu jugosl. akademije (XXXVII, 23) наводио место Добрушту, која се у писмима спомиње, постављајући је у Добрун. Овде се указала прилика, да тадашњу погрешку исправим. О Добруши, за коју у Пуцићевим споменицима II, 26 има записано како се на њој господа зетска Ђурађ и Балша изми-рише с Дубровчанима. Даничић је у Рјечнику из књ. ст. мислио, да је ,близу Цавтата и Груде’. Погледаћу још једно место из споменика, па ће се убрзо видети, где треба ту Добрушу тражити. На Добрушти је 19. маја 1334. г. краљ и потоњи цар Стефан Душан потврдио Дубровча-нима уступање Стонског Рта, уговоривши с њима што још о том треба. Обоје је то доиста једно место. На аус. ђен. шт. карти јужно од Оно-гошта при планини између Кчева и Пљешиваца, са стране Пљешиваца видим на карти село Добруш, које не нађох у списковима црногорских села ни у Милаковића ни у Дучића. На сваки начин се место некако онде тако зове и како је при планини, згодно за излазак у лов, не сумњам да је то Добруша и Добрушта горе поменута, те да је треба Оногошту прибројати’. Навео сам ово, да покажем колики је значај Добруше. Оно што се у предању очувало и што мало пре наведосмо, потврђује закључак нашег уваженог научника. Да приметим и то, да се Добруш сада не рачуна као село, него као део Церова, као његов заселак.”
2. др Јован Ердељановић такође је шире писао у својим Руко-писима о засеоцима Вукићевићи и Добруш (лист 665-667). При томе је забиљежио разне називе којим су окружена ова два засеока, као и терен у планини (иза Купића) – на територији Церова – а чији су дјело-ви припадали и братству Вукићевић. Тако их, полазећи од источне стране, набраја и повезује овако: прво помиње Дрмић (брдо), затим Корита, па цркву Св. Госпође, а онда Добруш. Поред њега иде до на врх Каблене Главице, а одатле се надовезује на врх Голијех Брда, па на Јелову Главицу, све до Борачког Кома „спрам чевске” границе. Са њега води до Троглава (планина), а затим на Водотуж (убао), па на Крштело до на врх Мркога Осоја, све до Крштете Главице. Са ње се спушта у „жупнину” на Радов Кук, а онда на Радово Ждријело. Даље иде на Рујову Главицу и Космату Главицу, а потом силази на извор ријечице Обоштица која је повезана са Дрмићем. Тиме се затвара овај „круг.”
На овом простору (у који је увучен заселак Ђурачићи, Д.В.), наставља Ј. Ердељановић, у заселку Вукићевићи налази се убао Дашник („градили га стари Вукићевићи”), а на главицама око њега има старих „гомила” (камених) и то: код Влашких кућишта 6, код Раткова дола 3 и на Радошевом гувну 1. У заселку Добруш су два убла Каочи-на и један на Ћелишта (као и Добрушка пећина, Д.В.). У планини из-над Добруша, у Јеловом долу налазе се два убла са „живом жицом” воде, затим у Церовој Локви и на Раздољу. Убао у Водотужу је за-једнички, служи свим становницима Церова. У Рудине за Купићем налазе се и стаје и овчје торине, као и на простору око Голијех Брда и Борових Брда.
При томе додаје да је прије било комуна а сад нема „ниђе заједнице”. Цијело Церово имало је планину као комуну, али је прије 70 година подијељена на засеоке, односно братства. Вукићевићи су такође прије 30 година издијелили „све између се” и „планину” и „умнину”. Али, ипак, према казивању Воја Максимова Вукићевића још постоје неке тзв. комунице које братство заједнички користи. У Добру-шу се то односи на два убла Каочина и на Добрушку пећину (као и простор око њих), а у Вукићевићима на терен око кућа звани Голи бријег и на дио Развршке главице, док се у планини заједнички корис-те ублови који се налазе у Јеловом долу.
Ј. Ердељановић такође наводи да Вукићевићи „имају” цркву Св. Госпође1 на главици (звана Побрђе) у дно Добруша. Каже да су му причали да она постоји још из доба цара Душана. При самим вратима цркве налази се један старински гроб, али без икаквог знака, па се не зна чији је. Иначе, Вукићевићи су се увијек сахрањивали („копају се”), поред Саборне цркве у Богетићима.
Сада су ова два засеока повезана новим, асфалтним путем, а кроз Вукићевиће пролази дио старог колског пута (изграђен 1892.г.) и магистрални пут Никшић-Даниловград-Подгорица (завршен 1977.г.).
3. С обзиром на то да је Церово колијевка братства Вукићевић, потребно је изнијети и неке друге основне податке о њему. Прије свега треба рећи да је оно са три стране окружено селима Стубица, Повија и Дреновштица, док се дуж западне стране простире планина Купић иза које се пружа граница са чевским крајем. На овој планини су катуни гдје се издиже са стоком у љетњим мјесецима.
По пространству, ово село је највеће не само у Пјешивцима, већ и на простору старе Црне Горе1. Дужина му износи 7 км, а шири-на 6,9 км, са површином од 48,43 км2 (површина села је нешто већа са мјестом Богетићи који су у његовом саставу). Надморска висина у средишњем дијелу села је 380 м. У наведеним засеоцима који су раза-сути око бројних вртача, долова, рупа и пећина међу којима је прова-лија Нецеија широка преко 300, а дубока око 120 м (звана „Нецеија Ђуровића”), као и у подножју околних главица и брда – груписане су куће по братствима, без утврђеног реда.
Као и највећи број пјешивачких села, Церово је безводно и кр-шевито. Ниже подручје прошарано је средњим и ниским дрвећем и ситногорицом, најчешће јасеном, грабом и зановијетом, са мало обра-диве земље (углавном посне), па стога његови житељи углавном гаје стоку, претежно овце и козе. На овом простору успијева и одређено јужно воће (прије свега смоква, мурва и нар) и винова лоза, а погодан је и за гајење пчела. Мада се са јужне стране Богетића налази заселак Обоштица (у Међуријечју), на чијем простору су рјечица Обоштица са врелом Обоштичко око, њихове воде због неповољне конфигурације терена (окружен је непогодним и врло стрмим падинама) нијесу могли користити остали његови засеоци. Зато су домаћинства тих насеља била принуђена да се – за своје, као и потребе стоке – снабдијевају водом из ублова и бистијерни (цистијерни). Изградњом водовода од Башине воде (у Повији) до Богетића и неких оближњих мјеста снаб-дијевање водом није дуго трајало, јер се капацитет овог извора све више смањивао, па је новим водоводом из Никшића њихов проблем ријешен.
У Богетићима је 1866. године отворена прва основна школа у Пјешивцима. У њима је било сједиште капетаније у доба кнеза Данила I и краља Николе, а између два свјетска рата и пјешивачке општине у саставу никшићког среза. Након завршетка Другог свјетског рата и укидања срезова у Црној Гори касније је извршена подјела Пјешиваца на двије општине – никшићку и даниловградску.1 Сада је у њима кан-целарија Мјесне заједнице, која је у саставу општине Никшић. Овдје се још налазе Основна школа „Добрислав-Ђедо Перуновић” и Саборна црква, затим новоизграђени Спомен-дом палим борцима у ослободи-лачким ратовима 1912-1918. године и народноослободилачком рату 1941-1945. године, као и споменик палим борцима у НОР-у, пошта, амбуланта, продавница и угоститељски објекти. Такође постоје и ру-шевине старе барутане. Ово мјесто је и саобраћајна раскрсница према Никшићу и Острогу (стари колски пут) и Глави Зете (новоизграђени асфалтни пут). Богетићи су повезани једним краком и са поменутим магистралним путем који од заселка Вукићевићи наставља по траси старог колског пута дужином Доњих Пјешиваца према Даниловграду. Такође преко заселка Љескови Доли – налазе се иза Купића – про-лази нови асфалтни пут Никшић-Цетиње, а кроз Стубицу и Повију же-љезничка пруга Никшић-Подгорица.
Према објављеним подацима (М. Мићуновић, исто, стр. 64) број домаћинстава по братствима у Церову, септембра 1972. године, био је сљедећи: Бањевићи – 7, Вујовићи – 2, Вукићевићи – 7, Вучинићи – 7, Ђу-рачићи – 2, Ђуровићи – 5, Живковићи – 3, Лалатовићи – 5, Љешковићи – 6, Маговчевићи – 10, Мијушковићи – 1, Мрвошевићи – 2, Павићевићи – 1, Рогановићи – 2, Цебаловићи – 4 и Шкулетићи – 5. У Богетићима су сеп-тембра 1973. године била домаћинства ових братстава: Вучетићи (Буцатовићи), Доронгићи, Драгићевићи, Контићи, Маговчевићи и Рогановићи (са по једним домаћинством), затим Мандалинићи (са шест до-маћинстава) и Мијушковићи (са два домаћинства). У овом мјесту више нема старих братстава – Премовића и Јоковића
Из Церова, као и других пјешивачких села, послије Другог свјетског рата било је великог исељавања становништва у градове, највише у Никшић и Подгорицу, као и у Војводину (Врбас). Међу њима било је припадника братства Вукићевић као што су то чинили и у ранијим, бурним временима из разних узрока и разлога.