Братство Вукићевић
Садржај:
Поријекло старије генезе братства – пређи на страну
О формирању братства и родоначелнику кнезу Вукићу – пређи на страну
О кнезу Радулу и његовом сину Вукићу – пређи на страну
Кнез Вук Вукићев и његово доба
Осврт на изнијете контроверзе о кнезу Вуку – пређи на страну
О наставку и завршетку кнештва у братству – пређи на страну
Кнез Вукић Вукићев и његово доба
Вук је постао кнез послије смрти оца Вукића. На основу анали-зе пасова и времена у којем су живјели његов отац и дједа Радуле, могао је бити рођен у првој половини XVIII вијека. У братству се зна да је имао два сина – Петра и Пеја.
Имајући у виду чињеницу да о времену Вуковог живљења, кнезовања и судбини постоје контроверзна казивања, затим одређени написи, као и један документ – потребно је све наведено детаљно пренијети, да би се, након тога, могли извући одговарајући закључци.
Казивања и написи
1. На основу онога шта је објавио Петар Шобајић, стоји да је кнез Вук био глава племена у првој половини XVIII вијека, а у вријеме напада везира Нуман-паше Ћуприлића на Црну Гору (1714.г.). За његово вријеме Вукићевићи су били најјаче братство у пјешивачком племену. Он је звање кнеза добио од Турака. По једнима, од скадарског паше, а по другима, ишао је у Цариград којом приликом га је султан поставио златним бератом за кнеза од „Планинице па до Скадра”. Тај Вуков златни берат, преноси, чувао се у кући Вуки-ћевића све до времена кнеза Данила I Петровића (о даљој судбини берата не зна се поуздано ништа).
С друге стране, постоји више верзија да је везир Ћуприлић, због наводне кривице кнеза Вука, погубио попа Мирка Мијушковића (према П. Шобајићу, сина Мијушкова, родоначелника овог братства) као и да су га касније осветили његови синови, убивши кнеза Вука. Њихова садржина је следећа:
(1) Лако Зекин Мијушковић (1899.г.) тврди да су Турци – када је везир Ћуприлић поробио Црну Гору и када је њихово село Повија било попаљено – повели у Чево попа Мирка сина Мијушкова, заједно са два Контића. Подвлачећи да је тада Вук Вукићевић „придворица турска” који је „имао кметство које су му Турци дали” из страха да ће Турци да се „ослоне на попа Мирка, а не на њега” рекао увече везиру: „Господару, чувај се оног ђавола испод Жуте Греде, не бих га ја пушта у шатор”. Када га је везир упитао шта да ради, Вук је одговорио да му рече да „оде и посијече једну главу црногорску”, након чега се може ослонити на њега. Затим наводи да је везир позвао попа Мирка и рекао му да посијече једну црногорску главу „и да ће му послије тога бити прва лала уз кољено”. Поп се изговарао да изврши понуђени услов, али у томе није успио. Када је поп пошао на извршење задатка, идући из Чева у путу сретне једног Турчина „Бошњака” којега убије, обреже му нос са брковима и врати се везиру у Чево. Због извршења овог задатка везир га је похвалио, али како се десило да је у везировој војсци био брат убијеног Турчина који је убрзо препознао бркове свога брата, то је поп Мирко објешен пред везировим шатором.
(2) Поп Ђока Мијушковић наводи да (приликом удара везира Ћуприлића на Црну Гору) „кнез Вук Вукићевић кажи Турцима” пећину – звана Срђевица у којој су се били сакрили Повијани и Стубичани – који су онда похватали робље у њој, а попа Мирка Мијушковића одвели у Кчево код Ћуприлића. Истиче даље да је тада Вук рекао Ћуприлићу „да наћера попа да посијече главу црногорску, јербо прије тога неће бити вјеран цару”. Поп потом „од велике невоље” пође и нађе два Турчина које убије, али није хтио да им сијече главе, већ им откине бркове и донесе везиру. Везир задовољан рече му: „Аферим попаз”, али да је на то Вук рекао везиру: „Неће бити поп посјека Црногорце но Турке.” Касније је приликом провјере бркова неки Турчин препознао један брк свога брата, па су Турци објесили попа Мирка пред црквом Св. Николе на Кчеву.
(3) Миладин Контић такође описује догађај око убиства попа Мирка. Износи да је везир Ћуприлић „избио” на Чево „жарећи и палећи успут”. Тада је позвао све избјегле племенске главаре „да му приступе и изјаве покорност.” Такође је био позван и „ве-зиров кнез племена Пјешивци, Вук који је међу првима дошао”. Међу позванима био је и поп Мирко Мијушков „кога је владика одредио за старјешину племена.” Са њим су у пратњи била и два Контића. Они су код везира затекли кнеза Вука. С подозрењем, каже, везир им се обратио: „Нијесте ви поп-Мијушкова покорна раја већ бунтовници. Јер ако доказујете своју покорност, треба да ми донесете главу свога вјер-ника. Кад то учините, вјероваћу да сте покорна царска раја”. Пошто је поп Мирко обећао да ће извршити његов налог, пошао је са својом пратњом у потрагу. Када су у једном брду изнад пута угледали Турчина, договоре се да га убију. Тада су му одсјекли бркове и понијели везиру. Везир, задовољан што је извршио налог, рече: „Е, сад си попе Мијушков, права царска раја”. У међувремену, у чадор су стигли и други Турци, међу којима је био и брат убијеног војника. Он је тражио да се провјери од кога су одсјечени бркови, па ако његов брат буде жив, све ће бити у реду, „аколи не – онда знај, попе Мијушков, шта те чека.” Пошто је утврђено да овај Турчин није „међу живима”, одлука је донијета да се поп Мирко објеси, а потом спали, што је одмах и учињено. Након тога, упућена је велика војска у Повију која је ово село до теме-ља попалила, убијајући све што су ухватили. Наводи такође да је кнез Вук „који се по наређењу везира кретао са турском војском успио да заштити остала насеља овога племена”. На крају констатује да су синови попа Мирка – Илија и Лука који су као малољетни били напустили Повију и у међувремену изучили за попове – поново дошли у своје мјесто. Илија је постао парох у племену и он је са братом Луком убио кнеза Вука „сматрајући га кривцем за смрт свога оца”.
(4) Петар Шобајић је о овом догађају изнио да је, према казивању Мијушковића, кнез Вук окривљен стога што је код везира Ћуприлића „опањкао” попа Мирка Мијушковића како му не би „преотео кнештво”. На основу тога, Ћуприлић је наре-дио да се поп Мирко погуби, а доцније су његови синови, из освете убили кнеза Вука. С тим у вези констатује да је тада „настала завада између ова два братства и она још траје.”
(5) О самом чину погибије кнеза Вука дата је верзија према забиљешци др Радоја Мијушковића, под насловом „Илијина освета” уз додатак „(око 1725., З. М.)” У њој стоји да су два брата, Илија и Лука Мијушковићи, као попови били кренули у дио парохије – у До Пјешивачки, и да су испод Ораног Дола, на путу за Наћвице, срели кнеза Вука и његовог момка. Тада је кнез, „више као из шале” рекао: „Мач на мач, попе, корда на тојагу”. „Илија му казâ то исто, али озбиљно, замахну мачем те убије кнеза, а послије момка му”. Обојицу су, затим, Илија и Лука бацили у јаму. Послије овога убиства браћа Мијушковићи су свратили код куће кнеза Вука Вукићевића гдје их је дочекала његова жена. На њено питање да ли су под Ораним Долом срели Вука, рекли су да су га видјели гдје спава заједно са момком.
2. др Јован Ердељановић заступа – о времену Вуковог кнештва – други, супротан став. Констатује да је Вук, према народном предању, живио прије пет пасова. Онда закључује – пошто је био унук кнеза Радула који се помиње у једном писму 1689. године, а и предање се са тим слаже – да је могао живјети и кнезовати у другој половини XVIII вијека. С тим у вези наводи да је овај пјешивачки кнез, „који је тешко осетио турску силу, ишао због тога у Цариград”. Тамо је извадио ферман којим је постављен за „оборкнеза”, како су му рекли, „од Планинице па све до Блата” (Скадарског) или, како су му Вукићевићи тврдили, да је био оборкнез „од Зете земље до Планинице”. Када се вратио у Пјешивце кнез Вук се завадио са спушким бегом Зотовићем који му је био присвојио виноград, при томе је појурио за њим да га „посече, али бег побегне”. На крају приказа овог догађаја подвлачи да, усљед тога, кнез Вук „одвоји Пјешивце од ,Брда’ и прислони их уз Катунску Нахију и тек од тада су они Катуњани”.
У вези са овим закључком треба такође навести:
(1) О убиству попа Мирка Мијушковића, Ј. Ердељановић наводи да је оно извршено „по наредби везира Ћуприлића” не повезујући га са кнезом Вуком. Тако је догађај описао на сљедећи начин:
Поп Мијушковић дошао је у Чево код везира који му је тада рекао да му не може вјеровати док му не донесе главу црногорску. Онда поп оде у Ластву Чевску и посјече главу турску од исте војске Ћуприлића и донесе је пред везира. Међутим, Турци су препознали да је то турска глава („Ево мустаћ буразера мога”) и попа су тада објесили. Послије тога, везир је послао војску да ископа цијело братство Мијушковића „али се двоје момчади од њих спасило да их Турци не погубе”.
А у погледу убиства кнеза Вука износи да је оно извршено по наговору бега Зотовића. Истиче да га је на превару с леђа „мачем разбучио” поп Илија Мијушковић, али су Вукови синови Петар и Пејо осветили оца, убивши Илију „и још једнога”.
При одбијању напада на њега истичу „да је лажно тврђење Мијушковића о Вуку као издајици и придворици”. Истовремено пребацују такве оптужбе на њихово братство уз навођење одређених података. С тим у вези, подвлаче и ово: „И кнез Вук видећи опасност у своме племену од спушких и нишицких турака и у договору са Пјешивцима пође у Цариград и донесе ферман по коме се кнез Вук потврђује за обор-кнеза. Дошавши у Пјешивце и примивши влас у руке прекинути су сви односи Пјешиваца са агама и беговима и ниједан турчин није се смио помолити у то племе”. У наставку стоји да „спушки бег Зотовић, видећи да с кнезом Вуком не може доћи до циља да подвргне Пјешивце као рају, дадне мито попу Илији Мијушковићу, и обећа му уз то да ће порадити у Цариград да добије кнештво – ако убије кнеза Вукићевића. Поп Илија испуни жељу бега Зотовића убивши у Наћвице кнеза Вука који се није могао надати таквој пријевари”…
Документ
Према документу којег је објавио Душан Вуксан постоји податак о кнезу Вуку, али под именом Вуко. Наиме, Д. Вуксан пише да је одржан скуп црногорских главара на Цетињу средином 1804. године, а који је сачињавао народну скупштину, на којем су потписали писмо – претставку – руском цару Александру против генерала и грофа Марка Ивелића поводом оптужби и напада на владику Петра I. Цитирајући имена потписника овог писма навео је и пјешивачке кнежеве и то овако: Сава Мишковић (грешка, треба Мијушковић, Д. В.), Андрија Контић, Сава Никчевић, Драго Перуновић и Вуко Вукићевић.
Интересантно је напоменути да је овај податак пренио и З. Мијушковић, али није дао никакву примједбу на име Вуко Вукићевић.