С друге стране, постоји више верзија да је везир Ћуприлић, због наводне кривице кнеза Вука, погубио попа Мирка Мијушковића (према П. Шобајићу, сина Мијушкова, родоначелника овог братства) као и да су га касније осветили његови синови, убивши кнеза Вука. Њихова садржина је следећа:
(1) Лако Зекин Мијушковић (1899.г.) тврди да су Турци – када је везир Ћуприлић поробио Црну Гору и када је њихово село Повија било попаљено – повели у Чево попа Мирка сина Мијушкова, заједно са два Контића. Подвлачећи да је тада Вук Вукићевић „придворица турска” који је „имао кметство које су му Турци дали” из страха да ће Турци да се „ослоне на попа Мирка, а не на њега” рекао увече везиру: „Господару, чувај се оног ђавола испод Жуте Греде, не бих га ја пушта у шатор”. Када га је везир упитао шта да ради, Вук је одговорио да му рече да „оде и посијече једну главу црногорску”, након чега се може ослонити на њега. Затим наводи да је везир позвао попа Мирка и рекао му да посијече једну црногорску главу „и да ће му послије тога бити прва лала уз кољено”. Поп се изговарао да изврши понуђени услов, али у томе није успио. Када је поп пошао на извршење задатка, идући из Чева у путу сретне једног Турчина „Бошњака” којега убије, обреже му нос са брковима и врати се везиру у Чево. Због извршења овог задатка везир га је похвалио, али како се десило да је у везировој војсци био брат убијеног Турчина који је убрзо препознао бркове свога брата, то је поп Мирко објешен пред везировим шатором.
(2) Поп Ђока Мијушковић наводи да (приликом удара везира Ћуприлића на Црну Гору) „кнез Вук Вукићевић кажи Турцима” пећину – звана Срђевица у којој су се били сакрили Повијани и Стубичани – који су онда похватали робље у њој, а попа Мирка Мијушковића одвели у Кчево код Ћуприлића. Истиче даље да је тада Вук рекао Ћуприлићу „да наћера попа да посијече главу црногорску, јербо прије тога неће бити вјеран цару”. Поп потом „од велике невоље” пође и нађе два Турчина које убије, али није хтио да им сијече главе, већ им откине бркове и донесе везиру. Везир задовољан рече му: „Аферим попаз”, али да је на то Вук рекао везиру: „Неће бити поп посјека Црногорце но Турке.” Касније је приликом провјере бркова неки Турчин препознао један брк свога брата, па су Турци објесили попа Мирка пред црквом Св. Николе на Кчеву.
(3) Миладин Контић такође описује догађај око убиства попа Мирка. Износи да је везир Ћуприлић „избио” на Чево „жарећи и палећи успут”. Тада је позвао све избјегле племенске главаре „да му приступе и изјаве покорност.” Такође је био позван и „ве-зиров кнез племена Пјешивци, Вук који је међу првима дошао”. Међу позванима био је и поп Мирко Мијушков „кога је владика одредио за старјешину племена.” Са њим су у пратњи била и два Контића. Они су код везира затекли кнеза Вука. С подозрењем, каже, везир им се обратио: „Нијесте ви поп-Мијушкова покорна раја већ бунтовници. Јер ако доказујете своју покорност, треба да ми донесете главу свога вјер-ника. Кад то учините, вјероваћу да сте покорна царска раја”. Пошто је поп Мирко обећао да ће извршити његов налог, пошао је са својом пратњом у потрагу. Када су у једном брду изнад пута угледали Турчина, договоре се да га убију. Тада су му одсјекли бркове и понијели везиру. Везир, задовољан што је извршио налог, рече: „Е, сад си попе Мијушков, права царска раја”. У међувремену, у чадор су стигли и други Турци, међу којима је био и брат убијеног војника. Он је тражио да се провјери од кога су одсјечени бркови, па ако његов брат буде жив, све ће бити у реду, „аколи не – онда знај, попе Мијушков, шта те чека.” Пошто је утврђено да овај Турчин није „међу живима”, одлука је донијета да се поп Мирко објеси, а потом спали, што је одмах и учињено. Након тога, упућена је велика војска у Повију која је ово село до теме-ља попалила, убијајући све што су ухватили. Наводи такође да је кнез Вук „који се по наређењу везира кретао са турском војском успио да заштити остала насеља овога племена”. На крају констатује да су синови попа Мирка – Илија и Лука који су као малољетни били напустили Повију и у међувремену изучили за попове – поново дошли у своје мјесто. Илија је постао парох у племену и он је са братом Луком убио кнеза Вука „сматрајући га кривцем за смрт свога оца”.
(4) Петар Шобајић је о овом догађају изнио да је, према казивању Мијушковића, кнез Вук окривљен стога што је код везира Ћуприлића „опањкао” попа Мирка Мијушковића како му не би „преотео кнештво”. На основу тога, Ћуприлић је наре-дио да се поп Мирко погуби, а доцније су његови синови, из освете убили кнеза Вука. С тим у вези констатује да је тада „настала завада између ова два братства и она још траје.”