Братство Вукићевић
Садржај:
Поријекло старије генезе братства
О формирању братства и родоначелнику кнезу Вукићу – пређи на страну
О кнезу Радулу и његовом сину Вукићу – пређи на страну
Кнез Вук Вукићев и његово доба – пређи на страну
Осврт на изнијете контроверзе о кнезу Вуку – пређи на страну
О наставку и завршетку кнештва у братству – пређи на страну
Поријекло старије генезе братства
С обзиром на то да је о овоме било ријечи у склопу предања о Богдану Потолићу и тумачењу тог предања на основу турских дефтера, у даљем разматрању ће се настојати да се путем расположивих података дође до одређених закључака о развоју братства. А то подразумијева сљедеће:
Прво, да се укаже на оно што тумачењем турских дефтера није доказано.
Друго, да се наведу пасови из родослова, по предању, и то:
– оне личности које нијесу потврђене релевантним подацима о њиховом идентитету,
– пасови гдје постоје само одређени подаци и индиције за појединце, а што је задатак даљег истраживања и,
– преци о чијем идентитету постоје писани извори.
Треће, да се изврше одређене допуне родослова братства уз помоћ писаних извора.
1. Према предању, Вукићевићи потичу од Богдана Потолића, заједничког претка већине братстава у Пјешивцима, чији је заснивач његов син Вукосав. Међутим, према наведеном тумачењу турских дефтера тврди се да је овај заједнички предак братства био Богдан Богавац, а да је заснивач братства Вукосав био његов унук – син Радованов.
Имајући у виду постојање ове разлике потребно јe, ради лакшег праћења разматрања старије генезе братства до формирања садашњег презимена, да се упоредно графички прикаже:
У вези са овим треба нагласити да је генеза (из прилога 6) сачињена уз помоћ дефтера и предања братства Вукићевић, као и да су приказана, поред родоначелника братства – Вукића, још два родоначелника и то:
– за братство Ђуровић – Ђуро (као унук неименованог Мирчетиног брата) и,
– за братство Маговчевић – Маго (као унук неименованог Вукићевог брата), а који су такође преузети из предања.
Оно што пада у очи у приказу пасова овог дијела генезе јесте настојање да се са генезом по предању „уклопи” у једну цjелину, односно да се докаже „повезаност пасoва” од Богдана Богавца до поменута три родоначелника. Међутим, како су већ раније изнијети примјери који показују да се подаци из предања и подаци из турских дефтера међусобно не подударају – овдје такође треба посебно истаћи и одређене чињенице које оповргавају приказано тумачење. Мијушковића о генези братства Вукићевић.
Као што се из графичког приказа предањa види, син Вукосава Богдана Потолића је Гојко. Међутим, према тумачењу дефтера, од Богдана Богавца наведено је пет пасова „одабраних” потомака. Иза посљедњих, Јована и Вукше, стављен је заједнички знак – који заправо означава прекид – па је онда уписано име Гојко! Дакле, очигледно је да је Гојко који је преузет из предања приказан као претпостављени потомак једног од наведених лица. А како у дефтерима нема имена Гојко нити је према њима могуће са сигурношћу утврдити да су Јован и Вукша синови Радича Вукосава Радованова (што је претходно образложено), то није разумљив закључак З. Мијушковића којим тврди да као једино отворено питање остаје: да ли је Гојко син Јована или Вукше?!. Неодрживост оваквог тумачења дефтера употпуњује и чињеница да су прва четири пâса „мртве душе” – уписани само у дефтеру од 1521.године – док су Јован и Вукша уписани тек 1570. године у Дукађинском дефтеру!
Када се приказане чињенице узму у обзир, непобитно је да Вукићевићи немају никакве везе са Богданом Богавцем. Јер, из овог образложења као и претходно изнијетих података произилази већ речена констатација да Богдан Богавац и Богдан Потолић нијесу иста личност. Тиме се разјашњавају све дилеме и тешкоће које је Мијушковић имао у погледу покушаја уклапања наведеног Вукосава и његових потомака у своје тумачење турских дефтера.
2. Поред овог закључка – којим тумачење дефтера није допринијело расвјетљавању старије генезе братства, већ је унијело још већу збрку – треба такође указати на један интересантан податак.
У Дукађинском дефтеру у селу Церова уписано је лице – Радован Којко. Како није познато да име Којко постоји, једи-но је могло да се деси да је оно највјероватније преиначено од имена Гојко. Исто тако, чињеница да Којко – заједно са именом свога оца – није уписан у овом дефтеру, указује на то да у то вријеме није био жив. О повезаности имена Којко са именом Гојко, могу се извести двије претпоставке:
– да не мора да значи да је то Гојко кога предање помиње као унука Богдана Потолића и,
– да то ипак може бити Гојко „син Вукосавов”.
Да би могао бити „Гојко Вукосавов” наводе сљедећи разлози:
(1) Према предању Гојко је имао, поред Мирчете, још једног неименованог сина од којег потиче Ђуро, родоначелник братства Ђуровићи. Он се управо може односити на горе уписаног Радована који је тада имао домаћинство и плаћао порез.
(2) Одговор на питање зашто и Мирчета није уписан у дефтеру, вјероватно је тај што је у Дукађинском дефтеру број порезом задужених баштина осјетно смањен у односу на претходни период и то из разлога што су тада стваране веће задруге. Тако је у великом броју породица уписиван само један син као насљедник, док су друга браћа остајала неуписана – непозната. А то је могао да буде случај и са њим – вјероватно млађим Радовановим братом.
(3) Гојко се, према приказаном родослову братства, родио у првој половини XVI вијека, а његов син Мирчета у другој. Ово стога јер је Мирчета исти пâс са conte Андријом и Вуксаном, праунуцима Богдана Потолића.
Одговор на ове претпоставке је, свакако, у тијесној вези са утврђивањем непознаница које се тичу идентитета Богдана Потолића и његових синова, а тиме и времена њиховог доласка у Пјешивце.
3. Када је у питању наставак генезе братства – по предању – који тече послије Гојка: Мирчета – Радуле – Вукић, треба указати на:
Прво, предање о њиховом постојању потврђују писани извори – директно и посредно.
Друго, пронађена су два писана извора која допуњавају родослов – између Мирчете и Радула – не реметећи његову аутентичност, али отклањају одређене заблуде које су постојале о старијој генези братства, као и о његовом родоначелнику. Пошто се овим повећава број пасова у односу на онај који је био познат, неопходно је навести пронађене изворе, објаснити њихов садржај и извести одговарајуће закључке.
(1) Како је, по предању, Мирчета назначен да је отац кнеза Раду-ла1, а да се у „Опису скадарског санџаката” М. Болице из 1614. године наводи Вучић Мирчетић као један од пјешивачких главара, поставило се питање о којој се личности ради због тога што П. Шобајић износи да „предање зна да је овај Вучић од Вукићевића”. Будући да је Вучић био старјешина „села Пјешивци” (које је бројило 47 домова и 100 војника), даље каже да је у ово „село” Болица „рачунао насеља у Горњим Пјешивцима” чију су већину чинили „потомци од Бог-дана”, а на чијем челу су били, „како се види, потомци Вукосавови”. Из тога и произилази његов закључак да су Вукићевићи били „најстарија главарска кућа у Горњим Пјешивцима”.
Констатујући, дакле, да је Вучић Мирчетић припадао генези Вукићевића, нејасно је зашто се онда не набраја у родослову братства, већ се као праунук Вукосавов наводи искључиво Радуле. Разлог што је до овога дошло највјероватније је у претпоставци да је усљед прекида аутентичног преношења пасова (из разних узрока) изостао Вучић – који је заиста живио на прелазу из XVI у XVII вијек. Тиме се, у ствари, у родослову иза Мирчете „изгубио” Вучић, а остао једино Радуле. Међутим, неспорна је чињеница да је Вучић само по оцу могао „узети” презиме Мирчетић. Стога се без резерви може рећи да су у овом дијелу генезе братства постојали и Мирчета и Вучић и Радуле. Када се овај податак има у виду, јасно је да су Вучић и Радуле били повезани истом личношћу – Мирчетом. Али, поставило се питање: у каквом су међусобном односу њих двојица били?
У одговору на ово питање потребно је поново указати на тума-чење З. Мијушковића генезе братства од Гојка до Вукића, сина Радулова, које се заснива на претпоставкама и међусобно се искључује. Наиме, с једне стране, у наведеном тексту мијеша име Вучић и Вукић, означавајући га као „Вукић (Вучић) Мирчетић” и претпоставља да су у генези постојала два Вукића од којих је један син Радулов, а други брат Радулов – рођен „између 1590. и 1605. године” – што, како констатује, одговара Боличином наводу. С друге стране, не мијеша име Вучић и Вукић, већ као Мирчетиног сина приказује – Вучића, али условно (са упитником).
2) Душан Вуксан у „Записима” наводи да је у књизи ктитора и приложника манастира цетињског, уписан као приложник и кнез у Пјешивцима по имену Вукић. У уводном тексту стоји да је „најстарији датирани прилог из 1596, а најмлађи из 1623. год.” У вези са овим Д. Вуксан је изнио претпоставку да не значи да је „књига била посве исписана” крајње – 1623. године, већ „и много касније”, што је закључио по великом броју приложника, а и због тога јер има уписаних неколико лица „јунака” из „Горског вијенца”, при чему је изразио сумњу – и због временске дистанце – да су то баш они у питању, јер је идентичних имена било и раније.
Имајући ово у виду, као и утврђене године главарства Вучића и Радула у Пјешивцима, очигледно је да је назначени Вукић кнезовао послије Вучића, а прије Радула, те да је у питању нова личност, раније непозната у набрајању пасова братства. Наиме, узимајући у обзир чињеницу да у периоду од стотину година настају (рађају се) четири пâса у генези сваког братства – један пâс се рачуна 25-30 година – овим је, заправо, уведен нови пâс који је, по предању, био „испуштен” између Вучића Мирчетиног који је живио на прелазу из XVI у XVII вијек и Вукића Радулова који је (на основу набрајања пасова и писаног извора везаног за његовог оца) могао живјети искључивo на прелазу из XVII у XVIII вијек.
Дакле, на крају треба констатовати да су у генези братства постојала два претка по имену Вукић – од којих је, по свему изнијетом – један отац Радулов, а други син Радулов. Тиме се у родослову братства успоставља природни редосљед пасова.
Први, да дио генезе: Богдан Потолић – Вукосав – Гојко – Мирчета, остаје и даље предање – због недостатка релевантних пода-така о њиховом идентитету.
Други, да наставак генезе: Мирчета – Радуле – Вукић, пошто се заснива на писаним изворима, захтијева да се допуни. С тим у вези треба унијети два нова пâса (претка) послије Мирчете и то: Вучића Мирчетиног и кнеза Вукића, сина Вучићевог.
Нема сумње да је сачињавању овог дијела родослова братства допринијела чињеница што су тројица наведених предака били главари у племену и као такви нашли своје мјесто у писаним изворима. Тиме је било омогућено да се предање о родослову братства – од Мирчете, тј. од друге половине XVI вијека – документовано потврди, што у супротном вјероватно не би било могуће.